Pećina


 

Kad severac zafijuče, podstaknem vatru i ćutim. Pokrijem se ponjavama, stavim ćebe pod glavu i osluškujem. Napolju mraz, ciča zima, čini mi se kamen puca. Vetar lomi osušeno granje, reklo bi se planinu premeće. Osluškujem i razmišljam. Čitav mi život pred očima, davno sam vek potrošio i svašta sam svojim očima video. Ali događaj u pećini podno Kozje stene, na obroncima Povlena, i danas pamtim. Niti mogu da zaboravim, niti mogu da objasnim. I prič’o sam o tome više puta, al’ narod k’o narod. Neki ne veruju, drugi se podsmehuju, treći se, opet, čude… A opet, nije ni čudno. Da sam bio sām, da se čitav vod nije tamo zatekao, možda bih se i sam premišlj’o da l’ sam s pameću raskrstio. Ček, ček, samo da kavu pristavim, pa ću o svemu natenane da ti pričam.

K’o što znaš, sinovče, rođen sam podno Midžora, u Toplom Dolu. Odatle su i svi naši, otac, đed, prađed… Oklen su došli oni stariji, ne bih znao da ti kažem. Loše mesto, a loše i vreme. U zlo nas doba majke rodiše. Imao sam svega petnaest godina kada se zarati. Najpre s Turcima, a potom i s Bugarima, đavo ih odneo. Imao sam i dva brata, obojicu starijih. I nijedan ne preteče. Dimitrija ubiše negde u Šumadiji, a Marinka s četiri rane vratiše kući. Bolovao je mesec ili dva, pa ode i on. Zakopasmo ga gore na brdu, ispod kruške, čini mi se i danas mu se grob poznaje. Ostadoh sam, al’ otac ne mari i na Boga ne kuka. Kaže, dug smo odužili, barem nam sveća neće dogoreti. Al’ rogati ne miruje. Malo smo odanuli, kad eto ti zla iznova. Ovog puta udario Švaba, a mene tek regrutovali. Računam, sad će me i pozvati, ali jok! Kažu, beži kući, previše si mlad, a meni krivo. K’o da sam faličan, bože me prosti. Još više se sneveselih kad pozvaše Simeona Jovanovog. Od vajkada smo bili kao braća, zajedno smo čuvali ovce u planini i svaki bogovetni dan zajedno provodili. Bili smo parnjaci, iste godine rođeni, ali njega odmah upisaše u knjigu, već negde s jeseni, a mene tek na proleće, kad snegovi popustiše. Ispade nekako da sam i čitavu godinu mlađi, a nisam, tako mi krsta! Ponajviše, možda, mesec ili dva.

Dobro pamtim dan kada smo ga ispratili. Gotovo celo selo izašlo na džadu, mnogi su pevali, a poneki, bogami, i zapevali. Pominjalo se Kosovo, Obilić, car Lazar i Karađorđe, klicalo se otadžbini, časti, poštenju i pravoslavlju. Bog i duša, niko tada ne pomenu izgibenije, muku, glad i čemer, sve ono što rat uistinu donosi. Junačili smo se i međusobno kuražili k’o da smo tuđina već nadbili, a da mu jošte ni oči nismo videli. Gledam Simeona, stoji pokraj oca, zadiže glavu, diči se i ponosi, a nešto mu u prsima igra. Važnira se k’o da je ne znam šta učinio, a još iz sela nije pošao. Al’ ubrzo i to dođe.

Smestiše ga u čeze, kraj kmeta, pop ga blagosilja, a gajdar zapišta. Želeo je, valjda, da ga svirkom isprati, da mu se put izdobri, al’ majka ne izdrža. Zaplaka starica, pusti suzu za sinom, a nama ’ladno oko srca. Žene je stišavaju, znaju da neće valjati, al’ opet, šta ćeš? Ako mu je sudbina taka, niko od nje pobeći ne može. I ode Simeon. Zamače za breg, odmahnu rukom i od tada ga, kol’ko znam, više i ne videsmo.

E sad, da l’ sam ga koji put još sreo, ne bih znao da ti reknem. Ne znam, sinovče, pa da me ubiješ. Razbiram o tome čitav vek, al’ ništa razumno da dokučim. Ni tada, a ponajmanje sada. Al’ ček malo, guša mi se osušila, da ispijemo koju… I trebaće ti, veruj mi, ček’ samo do kraja da čuješ. Pitaš me, sinovče, šta je bilo poslen?

Prođe nekoliko meseci, pozvaše i mene. Švaba u Srbiji tada nije bilo, Stepa ih na Ceru oduvao k’o mušice, al’ znamo da pogan ne miruje. Čujemo da se preko Save i Drine iskupljaju silni korpusi, da austrijski general škrguće zubima i jedva čeka iznova da nasrne, da svoju bruku pred svetom opere.

Mi sedimo nadomak Ljubovije, na desnoj obali Drine, ukopavamo se i čekamo. Zima je na pragu, a u nama se studen zapatila. Kol’ko od zime, još više, čini mi se, od sile koja se pred nama valja. I ne čekasmo dugo, udariše dušmani iz petnih žila! Ja sam ti, sinovče, tada bio običan vojnik, prašinar, u Trećoj srpskoj armiji generala Šturma. Njega sam retko viđao, al’ narednika Stojana Marinkovića, čini mi se, pamtiću doveka. Više je za mene učinio nego svi moji, pa ni danas ne prođe nedelja da mu sveću u crkvi ne upalim. Rado bih mu i grob posetio, samo da znam gde je mučenik kosti ostavio.

E vidiš, taj me je narednik najmanje dva puta spasao. Na samom početku, još dok smo se na Drini nadjačavali i crnom đavolu suprostavljali, a i kasnije, kad su nas nadbili i kada su nas u rasulu prema Valjevu poterali. Da l’ mu je to bila dužnost ili sam mu, možda, nečim za srce prirastao, ne znam. Znam samo da niko za mene tol’ko nije mario.

Bio je petak, sećam se, kada je Švabo svom silinom udario. Kuršumi su praštali na sve strane, a granate zemlju prevrtale. Ja mlad, neiskusan, stanem iza nekog osušenog stabla, samo mi glava izviruje. Tek, odjedared, neka me ruka ščepa za kragnu i povuče u sodom.

„Lezi, budalo“, povika neko, jedva prepoznah glas narednika Marinkovića. Ne znam koliko smo tako dugo ležali u jaruzi, al’ znam da ništa ne valja. Naši se u rasulu povlače, a mi ne mrdamo. Vatra nas prikovala, soldati u plavim mundirima uveliko nadiru, odveć se plašimo da će nas se i živih dokopati.

Srećom, na trenutak paljba zamuče, oblaci gareža i dima prekriše celo polje, a narednik povika: „Beži, mali!“ Skočih k’o oparen, stružem k’o najbrži zec, a on me prati u stopu. Istrčasmo do nekog prevoja, kad se pred nama isprečiše dvojica. Taman uperiše cev u mene, kad između nas uleti Marinković. Poturi svoje grudi umesto mojih, začuh samo prasak i bolan urlik. Pomislih, svršeno je sa njim, a uskoro će i sa mnom. Pogledah ka njima, a njih nigde. Tek ih poslen spazih u nekom jarku, dokrajči i njih neko. A ja, šta ću…

Podmazah pete i stanem da bežim, što dalje od ove stradije i božijeg izgibenija. Pitaš me, sinovče, što se tada ne osvrnuh, što ostavih umirućeg starešinu? E, moj brale… Kad te strah obuzme, razuma nema. Noge same idu, mozak zapliće, trčiš kao bezglava kučka, bez pravca i cilja. Samo da što pre izmakneš, da se u bilo kakvu rupu zavučeš i živu glavu sačuvaš. Tako bi i sa mnom. Satima sam bežao, ne znajući ni gde ni kome idem. A predeo čudnovat i krajnje nepoznat. Iza mene Drina, iznad mene krš i stenje, jurim kroz bukovu šumu, preskačem nekakve potoke, posrćem i padam, ustajem i grabim dalje…

I tako do sumraka, dok me noge ne izdaše. Zavukoh se pod krošnju nekakvog kiselog drveta i tu zaspah kao zaklan. Probudi me studen usred noći. Oko mene crno kao u grobu, ni svoje ruke ne vidim. Skupih se pod onim drvetom, cvokoćem i čekam da se malo razdani. Nedugo potom i tmina se podiže, ali opet ništa. Spustila se neka gusta, neprozirna magla, ne znam odakle sam došao, a još manje gde bih pošao. Muči me glad i žeđ, ponajviše briga i neizvesnost. Plašim se, svaki čas će neko iz magle da izroni, prisloniće mi cev uz glavu i pitati šta ovde radim.

Prođe tako sat ili dva, niti šta vidim niti šta čujem. Tek, prenu me zvuk artiljerije u daljini i k’o da se tome obradovah. Konačno znam da sam živ i da nisam sam u planini. Ustadoh polako i nasumice krenuh što dalje od ratnog poprišta. Satima sam pešačio. U neko doba magla se podiže, zasija zubato sunce, ali i dalje ne znam gde sam zabasao. Oko mene samo pašnjaci, šume i livade. Nigde kuće i ognjišta, nigde živog stvora da sretnem. Tek, u daljini, spazih neku kuću. Ne videh dim iz odžaka, ali k’o da se ispred nje neki veš suši.

Požurih k’o bez duše, da negde ne omrknem, samo da se pod nečiji krov sklonim. Ko god da je, mislim se, mora da su naši. Daće mi koru hleba, pustiće me kraj ognjišta, reći će mi gde sam i kuda da idem. I žurim tako, al’ kao da kuća stalno izmiče. Čini mi se, čas je na jednom, čas na onom drugom, daljem brdu. Al’ dobro, tešim se, polako napredujem i znam da ću je pronaći za videla. I tako se, naposletku, i dogodi.

Pred kuću stigoh pred sam suton, uđoh u dvorište i nešto me u trenu zakova. Osetih kako me jeza podilazi, a kosa se uspravlja. Umorne noge opet bi da polete, ali me nešto pritiskuje za tlo, ne da mi ni korak da napravim. Onaj okačeni veš, one šarene odore koje smotrih iz daljine, sada se u ljude pretvorile. Mrtve ljude. Ko za trem, ko za drvo, vise neke obešene žene, deca, pomodrela starica…

Nešto dalje, na drvljaniku, spazih i preklanog psa, a iza njega, na zemlji, leži gola devojka odsečenih grudi. Ne znam, sinovče, koliko sam tako dugo stajao. Ne znam, da me ubiješ! Možda minut ili dva, a možda i čitav sat. Tek mi jedna mis’o proleti kroz glavu. Beži, Sotire! Beži čoveče iz ovog pakla, ne čekaj noći ovde. I kretoh natraške, korak po korak, u početku polagano, k’o da strepim da ih ne probudim, a potom sve čvršće i brže.

Ali, nisam daleko odmakao kad me nešto zaustavi! Osetih tuđu ruku na ramenu i otkucaje svoga srca koje hoće da iskoči. Da me odmah ne oslovi, da ne začuh ljudski glas, čini mi se, umro bih na mestu.

„Stani, vojniče, ne plaši se…“, reče mi muški, nepoznati glas. Nisam znao da l’ je čovek ili prikaza, stojim u mestu, glavu ne okrećem, ćutim i čekam.

„Ne boj se, čoveče“, izgovori ponovo. „Šta si se uprpio?“ Polako se okretoh, makar malo da ga osmotrim. Vidim soldata pred sobom, momka nešto starijeg od mene, u srpskoj poderanoj uniformi, raščupane kose i guste, čekinjave brade.

„Ko si… Ko si ti?“, jedva promucah.

„Miladin. Vojnik“, odgovori. „Vojnik, brate, kao i ti. Miladin Stojić se zovem, a ovo pred tobom su isto Stojići. Barem su se takvim imenom za života zvali.“

„Pa šta bi s njima, pobogu?!“

„Ih, šta bi… Kaznena ekspedicija, brale! Ni pseto, k’o što vidiš, nisu ostavili. Seme im se zatrvelo!“

„Pa kako ti preteče?“, pitam i osećam da mi se krv vraća u obraze.

„Pusti…“, reče mi posle duže stanke. „Ja sam, srećom, na vreme izmakao. Izmakao da zlo ne dočekam.“

„I šta ćemo sada?“, opet pitam, tek da nešto kažem. „Valjalo bi ih poskidati, k’o hrišćane zakopati…“

„Neka ih!“, preseče me. „Ništa ovde njima ne fali. Nego, da vidim gde ću tebe da sklonim. Sunce se već primaklo zapadu, ne bi valjalo da ovde zanoćiš. Hajde za mnom.“

I krenusmo, sinovče… On preda mnom, a ja ga pratim u stopu. Gde god da me vodi, mislim se, biće bolje nego gde sam bio. Onako umoran i promrz’o, gotovo mi svejedno. Niti ga šta pitam, niti o čemu razmišljam.

„Nisi ti jedini“, reče mi uzgred. „Sakupljam ja vas danima po planini, izgubljene i prestravljene. Već sam petoricu tako sabrao. Ali dobro znam šta je strah i muka. Švaba vam je za vratom, stežu obruč i pitanje je dana kada će vas uloviti. Ali, ne dam ja vas. Dok ste sa mnom, ničega se ne bojte.“

Računam, momak je iz ovih krajeva, poznaje planinu, znaće kako da nas sakrije i od pogani sačuva. Već mi nekako lakše i znam da ću mu se, ako ga ikada iznova sretnem, odužiti k’o bratu rođenom. Samo da sada glavu sačuvam. U tom, stigosmo i do nekakve kolibe, podignute na samoj ivici šume.

Gledam otškrinuta vrata, nahereni krov i razvaljena plesna, oštru strnjiku koja se širi na sve strane, i pitam se da l’ se ovde uopšte može boraviti.

„Tu su oni, tu…“, reče mi Miladin i pokaza na ona vrata. „Hajde i ti malo odmori, pa se vidimo kad ustreba.“

Stojim tako zbunjen, okrećem se oko sebe i htedoh još nešto da ga priupitam, al’ njega već nestade. Ispario k’o da ga nikada nije ni bilo. Šta ću, gde ću, zakoračih preko praga, kad tamo, u levom uglu na podu, nešto se pomeri. Više naslućujem nego što vidim, osećam kako se kapak iz zemlje diže i nečiju glavu koja me s čuđenjem posmatra.

„Koji si sad pa ti?“, neko me iz ćoška upita.

„Vojnik, Srbin…“, prostenjah nekako.

„Pa šta si tako utanjio, vojniče? K’o da si kakva ženetina! Hajde, priđi ’vamo, da te bolje osmotrim.“

Noge same kretoše, ne paze gde staju, idem bez volje, k’o da neka sila mnome upravlja. Tek kad priđoh bliže, videh neku čkiljavu svetlost iz utrobe zemlje i čoveka na lotrama. Zemunica, pomislih. Ovde su se, dakle, sabrali i od zla sakrili.

„Silazi dole, šta čekaš?!“, reče mi onaj čo’ek i malo se pomeri, tek da me propusti. Spustih se merdevinama i tek tada oko sebe bolje osmotrih. Nekakav podrum pod kolibom ukopan, nije mali, ali ni previše prostran. Po zemlji razastrta slama, četvorica na njoj leži, a u samom ćošku vidim upaljen šporet. Kraj njega naslagana drva, a iznad užarene ploče, na zidu, čkilji petrolejska lampa.

„Uđi slobodno, naši smo“, reče mi onaj čo’ek. „Ko si i oklen si?“

„Sotir Cvetković iz Toplog Dola!“, isprsih se k’o da predajem raport. „Vojnik Treće čete Drugog bataljona…“

„Dobro de, ne moraš dalje“, prekide me. „Svi smo mi ovde vojnici, nesretnici. Ja sam, recimo, Obren iz Nemenikuća, podno Kosmaja. Ovi ovde je Savo iz sela Lugara, kod Leskovca…“ Predstavi mi Obren i ostale, svakog ponaosob gurajući nogom. Beše tu u i nekakav Ljubo, reče mi da je rođeni Beograđanin, te neki Slavko iz sela Voljavče kod Jagodine. Petog, zaboravih mu ime, nisam ni video. Ležao je obmotan zavojima, postrance, ječi iz ćoška i bolno zavija. „Nesrećnik…“, prošaputa Obren. „Granata mu prebila obe noge, teško da će preteći.“

„Otkad ste ovde?“, pitam već pomalo okuražen.

„Kako ko…“, reče mi. „Sakuplja nas ovaj što i tebe noćas dovede. A šta će s nama dalje biti, sam Bog zna. Niti nam šta govori, niti nas o čemu obaveštava. Ostavlja nam hranu i vodu ispred kolibe, ali ga niko, osim prvog puta, više nije video.

„Ko je on uopšte?!“, pitam, a odgovor naslućujem.

„A đavo će ga znati? Znam samo da nas pred neprijateljem čuva…“

„Špijunčina neka, šta će drugo biti…“, začuh nečiji glas, tek posle saznadoh da je onaj Ljubo iz Beograda. „Sklanja nas ovde kao ovce da bi nas poslen žive predao Austrijancima. Nas da preda, a sebe da sačuva.“

„Ćuti, avetinjo, šta ti znaš?!“, prekide ga Obren. „Da je ’teo, davno bi s nama raskrstio. Moli se Bogu i za njega i za nas, jer da njega nije bilo, davno bi nam zverinje raznosilo kosti.“

I ostadosmo, sinovče, u toj rupi ko zna koliko dugo. Možda mesec, možda i dva, tek toliko da svaki pojam o vremenu izgubimo. Onaj nesrećnik, onaj što mu granata otkide noge, prestravi se iste noći. Iznesmo ga napolje, ispred kolibe, a već ga narednog jutra tamo ne zatekosmo. Šta bi s njim, da l’ ga je Miladin negde zakopao il’ se neko drugo čudo desilo, nikad ne dočusmo.

Tek, jedne noći, eto ti Miladina iznova. Otvori onaj kapak i pozva nas napolje.

„Ljudi, morate dalje!“, reče nam. „Ovde više ne možete ni dana da ostanete. Švabe se iz Valjeva u neredu povlače, ali im iz Užica stiže pojačanje. Uskoro će se ovde susresti i plašim se da će se najpre s vama obračunati. Morate odmah dalje.“

„A kuda?“, upita neko.

„Ka Valjevu“, reče nam. „Biće da su naši već osvojili varoš, al’ drumom ne smete. Spustite se dole, kraj reke, pa se uz njeno korito izvlačite iz obruča. I još nešto… Dole, ispod Kozije stene, videćete malu pećinu. Bez preke potrebe nemojte joj prilaziti, ali ako baš zagusti, ako vas teška nužda pritera, najpre u njoj potražite spas.“

To reče i nekud se izgubi. Mi se osvrćemo i nemo gledamo, ali nas prenu zvuk artiljerije. Prašti sa svih strana i kao da nam se sa svih strana primiče.

„Hajdemo!“, prvi se pribra Obren i rukom pokaza da ga pratimo. U koloni po jedan sjurismo se u klisuru i lako naiđosmo na brzu, planinsku rečicu. Krenusmo najpre levom, pa desnom obalom reke, ali ubrzo shvatismo da ćemo najveći deo puta morati kroz vodu da gazimo. Možeš misliti kako nam je bilo. Ciča zima, ona vodurina kraj obale ledi, drvo bi pokleklo, a kamoli čovek. Pa opet, idemo dalje i na studen ne mislimo. Ona prokleta paljba prati nas u stopu, a pred nama se još žešća odvija. Naša il’ nji’ova, nije ni važno. Kad je smrt za vratom, svejedno je čiji će te kuršum zaskočiti. Tako i dođosmo podno one stene, baš u trenu kada se dalje nije moglo. Ni napred ni nazad.

„Kud ćemo sad?!“, upita Savo.

„U mišju rupu“, odgovori Obren. „U onu pećinu što je pomenu Miladin.

„Ne reče li da u nju ne ulazimo bez goleme nevolje?“, opet će ovaj.

„Misliš li da nam može biti gore?“, uzvrati mu Obren i krete da se uspinje. Bez premišljanja krenusmo i mi za njim.

Nismo je dugo tražili. Samo što smo se od vode odvojili, pred nama se pojavi špilja. Zjapi nevelika rupa iz koje svetlost izbija, a pred njom, u stavu mirno, stoji stražar. Dobro ga osmotrismo, vidimo da je Srbin, al’ opet ne prilazimo. Pitamo se šta se iza svega krije, kad nas neki glas prenu iz razmišljanja.

„Stoj!“, povika neko. „Ko ide?!“

„Srbi smo, braćo!“, povikasmo u glas. „Ne pucajte, tako vam boga. Jure nas…“

„Hajdete lagano“, uzvrati glas pred nama. „Da vas bolje osmotrim.“

Iziđosmo na čistinu, pred sam ulaz, i tek se tu sabrasmo. Pred nama vojnik stoji, neobrijan i po glavi krvav, oslanja se na neku pušketinu i rukom nas poziva unutra.

„Požurite, braćo“, reče nam i skloni se u stranu. „Samo što nisu stigli.“

Uđosmo u onu pećinu i zbunjeno zastadosmo. Jama nevelika, okrugla, stenom optočena. Ima samo ulazni otvor, pitamo se gde ćemo ako nas ovde zateknu. Neka vojska leži na podu, ne znamo da l’su živi ili mrtvi, da l’ spavaju il’ se samo onako, od umora izvrnuli. Na sredini gori vatra, a kraj nje… Gledam i očima ne verujem. Gledam mog Simeona, leži, oči mu se cakle, a jezik mu niz bradu visi. Što kažu, nit’ romori, nit’ govori. Požurih da mu se javim i za zdravlje upitam, kad me neko zaustavi.

„Ne prilazi!“, povika. „Nikom ne prilazite, tifus ih je na zemlju oborio. Beš’te od njih!“

Zbunjeno stojim, al’ očima ne verujem. Kraj njega vidim još jedno poznato lice, davno oplakano i na onaj svet ispraćeno. Više sedi no što leži, previja se od bolova i stenje onaj moj starešina, narednik Marinković. Gleda i on u mene, ništa ne zbori, ali mu u oku vidim čemer, jad i tugu. Jamačno je iznad Ljubovije smrt prevario, al’ je nije zavarao. Pitanje je sata kad će se s dušom rastati. Ne mogu da se priberem od čuda, a kol’ko vidim, ne može ni Obren. Stoji pred nekim momkom čiji pogled luta po svodu. Vidim, civil je, šajkača i gunj se ispod njega naziru, ali i njemu su, kol’ko vidim, sati odbrojani. Daj bože jutro da dočeka. Obren stoji gologlav, rukama gužva kapu, graške znoja mu se roje na čelu, a oči vlaže. Biće da je i on nekog svog ovde pronašao. Ali, nemamo kad da se razjašnjavamo. Spolja već čujemo i švapske povike, pitanje je trenutka kada će pred nas banuti.

„Kud ćemo sad“, pitamo u glas, a odgovora nema. U taj mah narednik se s mukom pridiže. Pogleda nas onim mutnim očima i odsečno naredi:

„Za mnom!“

„Kud s tobom, bože me prosti, kad iz ovog groba samo pred streljački stroj može da se izađe.“

„Ovuda!“, reče nam i okrete suprotno od ulaza. Priđe nekakvom kamenu, pomeri ga nogom i pred nama se ukaza kanal, nizak i uzak, jedva da se čovek potrbuške kroz njega može da provuče. Stojimo u neverici, a on nas strelja pogledom. „Šta čekate?!“, povika. „Ulazite!“

Jedan za drugim krenusmo da se uvlačimo. Obren ispred mene, ja za njim, potom i ostali. Mračno kao u rogu, ne vidi se ništa, ali osećamo da se svod podiže. Posle nekih pedesetak metara, već smo se i ispravili, grabimo napred i gotovo se više i ne pitamo gde ćemo izaći. Samo da je što dalje. Pešačimo satima, a ništa se ne menja. Niti šta vidimo, niti znamo da li ova rupa ima kraja. Već nam je duša u nosu, kada ugledasmo svetlost.

„Zora!“, povika neko iza mene. I doista, izađosmo u neku pećinu, skoro istovetnu kao ona iz koje pođosmo, samo se pejzaž u mnogome promenio. Gledamo Drinu pred sobom i Švaburiju u daljini kako se pred našima u neredu povlači. „Spaseni smo, spaseni!“, povikasmo uglas i počesmo da se grlimo i ljubimo. I tek tada shvatismo da nas je samo četvorica izašlo, samo mi što smo jutros iz planine krenuli.

„Pobogu brate, šta bi s ostalima?!“, začudi se Ljubo. „Zar je moguće da niko ne preteče?“

„Bolesni su bili“, dopuni ga Savo.

„Da nisu, možda, zaostali?“

„Nisu!“, Obren odmahnu glavom. „Davno su se oni spasili, za njih više ne brinite.“

Ništa ga ne razumemo, al’ ništa i ne pitamo. Gledamo da što pre iz pećine izađemo, da se dole, u Podrinju, sa našima sastanemo. I tako, naposlen, i bi. Dok smo se mi iskobeljali i niz strminu spustili, i poslednji Nemac već je hit’o preko reke.

U Ljuboviji narod već izašao na ulice, igra se kolo, peva se pesma, dok neki major s konja razdragano maše. U opštoj gužvi izgubih iz vida svoje drugare, sretoh samo Obrena.

Sedimo ispred nekog kazana, pijemo vareniku i pričamo. Setih se da ga upitam šta je ono mislio kad nas je iz pećine pozvao da izađemo.

„Mrtvi su oni, Sotire“, reče mi, a neka ga tuga obuzela. „Odavno su oni s životom raskrstili.“

„Šta pričaš, čoveče?!“, gledam ga u čudu i ne verujem. „Kako mrtvi, pobogu, kad su nas zajedno dočekali, s nama pričali…“

„Pusti to…“, prekide me. „Video si onog momka što sam pred njim stajao? E vidiš, to mi je rođeni brat. Bio! Pre četiri godine sam mu oči zaklopio i svojim rukama sa’ranio. Nas su, brale, duhovi od smrti otrgli!“

„Nemoguće!“, povikah. „Pa tamo su bili i ljudi koje poznajem. Narednik Marinković, pa Simeon…“

„Nema ih više, Sotire“, prekide me i zagrli.

„Ko zna gde su i kada kosti ostavili.“

I šta da ti kažem, sinovče? Sve što mi je Obren rek’o, naposletku se obistinilo. Bog i duša, za narednika ništa nisam čuo, biće da je zaista negde stradao, možda baš u onoj bežaniji. Za Simeona sam dočuo tek u selu, kada nas pustiše na odsustvo. Rekoše mi da je lani poginuo, još na Ceru, na samom početku rata. I otac mu je tamo bio, po mrtvima prevrtao i leš mu pronašao. Doterao ga je kući i sahranio. I premda sam mu i na grobu bio, k’o da opet nisam verovao. A kopkalo me je, nije da nije. Danima i mesecima sam razmišljao o svemu, ali ništa smisleno nisam dokučio. Sve dok se i sam nisam uverio.

Bilo je to iste godine, nekako s proleća. Ponovo nas vratiše u vojsku i opet nas gurnuše na Drinu, da se spremamo i neprijatelja iznova čekamo. Jednog dana, isteraše nas u planinu, da radimo nekakve vežbe i manevre. Usiljenim maršom stigosmo do nekog prevoja i ja je ponovo ugledah. Istu onu kuću koju sam zimus video i pred kojom sam užas zatekao.

Otrčah do starešine, narednika Radulovića, i počeh kukumavčiti da me pusti na par sati, samo da je jopet vidim, crne slutnje da potvrdim. A on me, opet, poče da ispituje. I zašto bih da idem, i koga tamo imam, i šta sve ne još… Ja se zbunio, ne znam šta bih mu kazao, a on me sve prekornije gleda, k’o zna šta mu se u glavu zapatilo. Šta ću, gde ću, ja mu sve po redu ispričam. I kako sam u selo zabasao i šta sam tamo radio, naposletku čak i ono što nas je poslen zadesilo. Gleda me čovek i ne veruje. Vidi da nisam pijan, a računa, valjda, nisam ni jošte lud. Ustade od stola, veli mi da sačekam i izađe iz šatora. Četvrt sata kasnije eto ti ga ponovo, u društvu nekog oficira, čini mi se da je major bio. Ja se uspravih i propisno ga pozdravih, a on mi rukom pokaza da sednem.

„Da čujem, Cvetkoviću, šta si mi kazao“, reče narednik. „Od reči do reči, baš kao otoič.“ Ja kretoh ponovo da pričam, trudim se da ništa ne ispustim. „I kažeš da vas je spasao Miladin Stojić iz Ovčinje“, upita me onaj oficir.

„Selo ne znam kako se zove, ali nas je baš taj izbavio“, potvrdih.

„Možeš li da mi ga opišeš?“, ponovo upita major, a sve vreme po nekom buđelaru pretura. Ja ga opisujem kako znam i umem, a starešina me gleda ispod oka. Najposle, izvadi neku iskrzanu fotografiju i pokaza mi je.

„Da nije neko od ovih?“, upita me. Gledam u sliku, petorica je vojnika na njoj, al’ Stojića odmah prepoznah.

„Baš ovaj!“, pokazah prstom na momka koji je čučao poslednji u donjem redu. „To je Stojić.“

„Jesi li siguran?“, pita me major, a lice mu se u belo okrečilo.

„K’o što vas gledam!“, odgovorih. „Da li je još živ?! Voleo bih, ako može, na svemu da mu se zahvalim.“

„Ne može…“, odgovori mi tiho i ustade. „To mi je stric, rođeni brat mog oca. Odavno ga nema, poginuo je i pre tvog rođenja. Ja ga, eto, jedva i pamtim, a ti si ga, vidim, dobro upoznao.“ To reče i izađe. Ostavi nas u čudu, i mene i narednika.

A vidim, sinovče, i ti se čudiš. Čudiš se i ne veruješ. I razumem te, jašta, nisi ni prvi ni poslednji po tom pitanju. Al’ opet, želeo bih još jednu da ti reknem. Uostalom, zato sam te i zvao. Znam, ti bi da ženiš sina, u nedelju svatove da sabereš. Nemoj! Ono, doći će i bez poziva, al’ se neće veseliti. Doći će mene da ožale i na onaj svet da isprate. I opet se čudiš, pitaš se, kako bih ja to mogao da znam. I ne znam sinovče, al’ tako mi je rečeno. Noćas se ovde svi iskupili, gled’o sam u njih k’o što gledam tebe. Doš’o Stojan, Simeon, Miladin, čak i onaj Ljubo za kog i ne znam da je dušu ispustio. I svi mi tako kazaše. Uostalom, nedelja je blizu. Ako jošte ne veruješ, brzo ćemo se obojica uveriti.

Vlada Arsić

pecina