Ponoćne ćurke


Stare vodenice na reci Jadru u selu Kozjaku, nedaleko od groblja, nema više. Pre dvadeset godina poplava ju je mnogo oštetila. Pojavom električnih mlinova izgubila je na značaju i nije više ni popravljana. Ostale su u narodu priče o njoj, priče o jednom vremenu kada se drugačije živelo. Kazivala mi ih je stara Radojka Jerotić iz Kozjaka, a ja ih zapisah da ih i vi, čitaoci, pročitate.

“Moj pokojni otac, Milorad Despotović iz sela Dobrića kod Loznice, otišao je sa kolima i konjima i po danu oterao vreće sa kukuruzom u vodenicu, sa namerom da ga preko noći samelje. Vodenica ispod groblja bila je redovnička. U njoj je mlelo celo selo i danju i noću, kako je kome zapao red.

ponocne-curkeMilorad je u vodenicu stigao uveče. Noć je bila vedra, mesec pun, pa se videlo kao po danu. Kad je stigao, založio je vatru u vodenici, a zatim zasuo žito u koševe da se melje. Odvezavši džak sa kukuruzom i sipajući ga u drvenu kutiju, primetio je da ima dosta pleve. Pošto je bila mesečina, džak je izneo pred vodenicu sa namerom da žito oveje. Prostreo je na zemlju neku staru ponjavu, sipao žito u drvenu kutiju i počeo da veje žito na ponjavu. Odjedared, stvorilo se jato ćurki koje su brzo počele da zoblju ovejano žito sa ponjave. Spustio je kutiju sa žitom i pokušao da ih otera. One, ne hajući za to, nastavile su da zoblju kukuruz i ubrzo su ga svoga pozobale sa ponjave, pa su se sjatile oko kutije i džaka. On ne znajući šta da uradi, na brzinu je zgrabio džak i kutiju sa kukuruzom, uneo u vodenicu, a vrata zatvorio i zamandalio. Čim je zatvorio vrata, vodeničko kolo zaustavilo se samo od sebe, prestalo je da se okreće. On je lopatom zahvatio žara i sasuo ga na vodenička vretena. Utom je nešto sevnulo, začuo se odjek kao posle eksplozije, praćen jakin i snažnim vetrom i narazumljivim glasovima, pa se zatim sve utišalo. Čim se sve utišalo, samo od sebe pokrenulo se vodeničko kamenje i vodenica je nastavila da melje.

Kad je sve prošlo, Milorad se osmelio, otključao vrata i izašao napolje. Noć je bila mirna, a mesec se polako klonio zapadu. Svuda su carevali mir i tišina i ništa se, sem kloparanja vodeničkih točkova i šuma vode, nije čulo. Iznenadio se kada je na ponjavi spazio gomilu ovejanog kukuruza. Od ćurki ni traga. Obišao je i vodenički jaz. Voda je mirno tekla, a ustava je bila otvorena.

Milorad je posle ovog događaja uvek govorio da mu nikada nije bilo jasno otkud usred noći ćurke pred vodenicom i kako se zaustavila vodenica sama od sebe kad je ustava bila otvorena. Pričao je još i to da je od starih čuo kad se noću vodenica zaustavi sama od sebe, da to čine neke nevidljive noćne sile i da tada treba sasuti niz vretena žar, pa će vodenica opet sama od sebe nastaviti da melje. Tako je uradio i nije se pokajao.

Moj otac – počinje drugu priču stara Radojka – otišao je jedne noći sa kolima i konjima da dotera drva iz zabrana u Joševu, na obroncima Iverka. Tamo je najpre iz zabrana izvlačio drva na put. Kad se vratio za drugu turu, svratio je na izvor zvani Bulatovac da napoji konje. Zaustavio ih je pred izvorom ne isprežući ih iz kola, samo im je skinuo oglave. Kad su se napojili, pokušao je da im nabaci oglave. Ali, tada su se konji uznemirili, počeli da frkću i njište i sa punim kolim drva krenula unazad. On je nekako uspeo da se provuče između konja, popne se na kola i zgrabi u ruke kajase. Kad je stigao da se prekrsti konji su stali, a potom krenuli napred. U obližnjoj šumi začuo je svirku i pesmu, a jak vetar kao tajfun protutnjao je pored njega i okrenuo prema šumi. Potom je nešto puklo, a zatim je razgovetno čuo glas: “Kato, u, hu.” Ove reči nekoliko puta su se ponovile. U tom trenutku konji su pojurili najvećim galopom napred i zaustavili se nakon tri kilometra kod kafane LJube Pavlovića u Lešnici.

– Tako ti i treba! – uzviknuo je deda Matija Miloradu – kad hoćeš usred noći da pojiš konje na Bulatovcu.

Eto kako čovek pogreši i ne znajući šta mu preti.”

Vaso Pešterac