Povratak


 

 PovratakJa! Ovo sam šćeo da ti kažem… Znam ja da ti tak’e priče najvoliš. Te, iz starina. Ovo mi isprič’o Ljubojev Milun. On bi ti to bolje umio d’ ispriča, al’ ne vredi: prestavio se veselnik, olomlani, il’ preklani, ne sećam se ni ja više k’o nekad, ostarilo se. Izvetrilo iz glave. Al’ ovo sam zapantio, ovo nisam mog’o da zaboravim.

Ovo ti je bilo potlje prvog rata, kad ono Princip ubi Ferdinanda u Sarajevu, te se zarati. Svecki rat! Prvi! Velika se sila podiže i grunu sa svig strana! Krenuše pozivi, regrutacije… Mloga je majka ispratila vojnika i proplakala, dal’ od sreće, dal’ od tuge, dal’ od oboje zajedno… Teško majci što joj dijete ide u rat, a jope’ joj milo što je sposoban za vojsku, za pušku, što nije škart! Tako ti je i u Zabrđu bilo. Sin jedinac u oca i majke. Ime mu bi Janko. Jedinac, al’ šta ćeš, ne pita te niko što je jedinac. Može biti da bi ga i puštili da je otac otiš’o u vojno pa rek’o tak’a i tak’a stvar, jedinac je, nastavljač loze, al’ jok! Kak’i! Nema boga! To d’ uradi?! Kak’i crni to d’ uradi?! Pre bi uz’o štranjgu te se objesio nego to što bi uradijo!! Najvolio bi kad bi i njega zvali, al’ jok, od pre neku godinu ‘ramlje, kljast u desnu nogu, nije za vojsku, za kadar,, pritis’o mu trupac nogu u šumi kad su vukli drva. A mlad čo’ek, u punoj snazi. Tek ako je preš’o četr’es’ godina. A sina mu zovu. Sin mu iz kuće u rat ide! Al’ šta ćeš! Nema… Džaba ti je sve… Spremiše mu belu torbu, troje gaće, troje čarape. Nove čakšire, suknene, nov gunj. Majka mu kokoš ispekla, najveću. Tura one jade u torbu, sprema, razmišlja se da nije šta zaboravila i plače. Malo, malo, pa maramom oči obriše. A Janko će ti njoj:

– Nemo’, majo, plakati! Nemaš rašta! Vratiću se ja! Pa ko bi ovu lepotu mog’o napuštiti, ova naša brda i dolove, ovu našu rečicu što žubori! Nemo’ plakati, samo meni praviš gore, daće Bog pa će dobro biti! Vratiću se ja, viđećeš! Čim sve prođe, eto mene.

To reče, ižljubi se š njima dvoma, i ode.

Za divno čudo, ocu volove nisu dirali! Obično nije moglo d’ omane da ti država ne uzme po par volova i’ štale. Da vuku topove, provijant, komoru. ‘Ej tuge, ‘ej nesreće, ostaviše mu volove u zamenu za sina jedinca! Goveda, stoku, marvu u zamenu za jedino dijete iz kuće! Ma dao bi on sve, i njig, i sve što ima u štali i oko štale, i kuću, samo da mu dijete ne ide! Al’ ne sme to čestito ni da pomisli a kamoli da rekne! Muka!

I tako ti prolaziše godine. Dođe i osmn’esta, završi se to čudo, ta sila. Svakak’ig je abera bilo. Te ovaj pogibe, te jes’, te nije, te onaj teško ranjen, jedva živu glavu izvuk’o, te ovo, te ono… Dođe i ta devetn’esta, vrati se Vasilije iz Bunjaca i jedno jutro, tap pa pred nji’ovu kuću. Jankov otac cepa drva na ćepalu.

– Pomoz’ bog, čika Mirko! Jesi vredan?

– O, Vaso, otkud ti?! Vratio si se?!

– Ja vratio, bogu fala!

– Ima li kak’og abera od mog Janka?

Vasilije saže glavu k’o vo u jaram.

Mirko oturi onu sekiru u stranu i ispravi se. Nešto ga presječe po grudima.

– Ama, ču li ti, Vaso, šta ja tebe pitam? Ima li kak’og abera od mog Janka, a?

– Ja sam čuo, čika Mirko, da je on… da je on… da je on pogin’o – jedva nekako prevali preko usta Vasilije, al’ odma’ brže-bolje nastavi:

– Ne mora to da bidne, čika Mirko, šta je sve s fronta stizalo, kak’ig abrova, pa se ljudi vraćali živi i zdravi! Ne zna se to, ne zna… Nikad… Viđećeš… Može on sutra da bane pred kuću… da se vrati…

To reče i ode svojoj kući.

Mirko se samo složi na ono ćepalo k’o pokošen. Odjednom mu ponestalo snage u nogama. U glavi mu neka zabuna, k’o da je p’jan. Pa onda jedva te nekako ustade i k’o na tuđim nogama otetura u kuću, da kaže ženi. Baš k’o da je p’jan.

Nastade zapevka, kuknjava, majka čupa kose, krši ruke, kuka izaglasa, al’ Mirko se steg’o, pa ni suze. Pomodrio u licu k’o čivit, potamnio, al’ se ne da.

– Aman zaman ženo, more biti i da nije, da iščekamo jošte koji dan, viđećemo – stade on tešiti i sebe i nju. – Greh da sa’ranjujemo živo dijete! Gre’ota je! Pričekaćemo još koji dan. Stiće valjade kak’og abera jošte! Mora doći, ako je odistine pogin’o!

I stadoše čekati. Dani k’o godine. Prođe deset, dva’es’ dana, prođe i mesec. Mirko se polako poče spremati d’ ujarmljuje volove, iste one što mu ostadoše kad je sina na na vojnu slao. D’ ide š njima da ga traži, da ga na njima mrtvog kući vrati.

I taman što se zdogovorio sa šurakom mu da jutri rano krenu pa šta im bog da, to veče, taman što mu je žena namirila stoku, pa sela pred kućom d’ odane, kad ti preda nju izbrči Janko! Izbi niotkud!

Ona se uprepasti, pa ga stade pipati, pa grliti, ljubiti. Plače k’o kiša. A Janko se smeje.

– Pa jel’ ti ja reko’, majo, da ne plačeš? Jel’ ti reko’ da ću se vratiti?! Jel’ ti reko’ da ja ovo ovde ne mogu ostaviti? Ova brda i dolove, ovu našu rečicu, ovu kuću našu, tebe i tatu? Pa jel’ nisam tako rek’o, a?

– Jesi, jesi, sine, rek’o si! Jesi rek’o! Panti majka! – šmrkće žena, a lice joj mokro od suza, pa ga sve grli i ljubi i miluje. – Joj, kad te otac vidi! A sutra se, daleko bilo, sprem’o s Mikailom da jarmi volove d’ idu da te traže! Čekaj da te se nagleda majka!

– A tako znači! – tera momak na komendiju. – E pa baš volim što sam onim našim mučenicima Cvetku i Balju uštedeo muka da ig ova dvojica zaludu po drumovima ne lomataju! I tako vi, znači, majo, ne verujete rođenom sinu?! Ako sam rek’o da ću se vratiti, ima da se vratim i gotova stvar!

– Joj sinee, grešna nam duša!! Al’ ne zameri ocu i majci! Svakak’ig je abera bilo! Te ovaj pogin’o, te onaj, te jes’, te nije… Samo ka’ si se ti nama vratio, ljubi te majka!!!

Uto otac na vrata, čuo da se žena s nekim u avliji razgovara, pa se na mestu skameni. Jedva te dođe sebi. Pa pritrča, ‘nako kljast, ‘nako ‘rom. Pa ga stade grliti. Zaplaka se.

Uđoše u kuću, postaviše siniju, pa udariše u razgovor i u priču,. Nikad kraja. ‘De si bio, kud, kako, pa ovo, pa ono… Sinija puna, iznela majka svega što u kući ima, godina nije bila bogzna, nit’ je išta dobro ponelo, al’ ona ne gleda na to. Iznela pred sina pa ga samo nutka. A on se smeje i odmahuje glavom:

– Ja sam ti, majo, pregladnio! Znate kak’a je u ratu ‘rana! Nego vi jedite, a za me ćemo lasno! Ja kad budem šćeo, ja ću uzeti sam!

Pričaše do kasno u noć, jedva te u neko doba odoše na spavanje. Jutri rano Janko ustade, umi se na bunaru, pa na kapiju.

– Čekaj, ‘rano – ustavlja ga mati – pa ništa nisi okusio!

– Ne beri brige, majo – smeje se on. – Nije meni sade do krkanluka! Idem da se pitam s drugovima! Meni je važno da sam se ja vratio. Lasno ćemo za jelo – reče i prosto otrča putem. K’o vetar.

Ceo dan je iz kuće izbiv’o, tek se predveče vrati. Majka postavila siniju, kad sebe. Pa samo izviruje na vrata i čeka ka’ će sin na kapiju.

Kad eto ti i njega, uđe, sazu opanke, i sede spored šporeta.

– ‘Ajde, jedi, ‘rano, sve je ovo za tebe majka spremila, ‘ajde jedi, stavi štogod usta, nemo’ majku sikirati!

– Jesam rek’o ja, majo, da ćemo lasno za jelo! Sit sam ja i presit, samo kad sam se vratio u ovaj naš raj! Meni druge ‘rane ne treba! Kad bidnem ogladnio, ja ću sam uzeti.

– Zna majka, ‘rano, al’ moraš jesti. Založi bar malo! Šta bilo!

A Janko se sve smeje i navrće na komendiju. A lice mu tamno, tamno, samo mu oči gore, k’o u nekoj vatri. A s usana mu se ne skida osmejak.

Jope’ udariše u priču i u razgovore, beše prešlo pola noći kad otiđoše da počinu.

Tako bi i sutra. I prek’sutra. I nak’sutra. Janko vazdan po selu, ne drži ga mesto, ovde, onde, kod ovog druga, kod onog.

– Uželelo se dijete – gleda ga mati, vrti glavom i maramom oči briše.

I kad to veče stiže kući, jope’ sinija puna. Svega! Sirota majka iznela, spremila, a on jope’ sede kraj šporeta, pa ni zalogaja. Otac ćuti i jede, al’ majka odjedared grunu u plač. Janko se smeje i jope’ tera na komendiju.

– Joj, majo, jope’ ti i tvoje jelo! Jesam rek’o sto puta lasno ćemo za jelo. Nisam ja mali! Kako li vodiše o meni računa u ratu tolike godine kad tebe ne bi tamo?!

– Janko, sine, iksan jesti mora! Mora da se jede! Ako će da se živi, mora se jesti!

– A ko ti kaže da sam živ? – nasmeja se Janko. – Ja sam samo rek’o da ću se vratiti.

Vasilije Savić