Priviđenja


prividjenjaBio sam učenik prvog razreda osnovne škole na Terazijama. Među decom toga razreda razvilo se nadmetanje ko će ujutru pre uraniti i stići prvi u školu. Onaj koji bi došao prvi hvalisao se po ceo dan, a ako je i sutradan uspeo, tada se već nije mogao podneti od njegove hvale i začikivanja onih koji su za njim stigli. Ovi drugi, kojima nije pošlo za rukom da budu prvi, obično su tada padali u vatru i pokušavali da razni izgovorima ublaže svoj neuspeh i koliko je moguće, uzgred, da umanje značaj pobediočev.

Ovo detinjsko častoljublje, da se jednoga jutra kao najranije raniše među drugovima slavimo, često je među takmacima izazivalo toliko vatre, da smo se po razredu, kao nakostrešeni petlići, jedno na drugoga rogušili, izazivali graju i svađu, sve dokle ne bi učitelj banuo u školu i one najkočepernije izveo iz klupa i naredio im da celoga časa pod „šticom“ kleče. Deca tvrđeg srca klečala su bajagi nemarno, a ispod rasklopljena bukvara, što su ga pred licem držala, ili su pretila ili prkosila svojim protivnicima, dokle su ona mekša na sav glas plakala i molila učitelja oda im oprosti.

No ta kazna, kako se neminovno to nad jednim to nad drugim obnavljala svakog dana, nije nimalo uticala na naše graje. Borba za prvenstvo i slava onih koji su po nekoliko jutara uzastopce odnosili „venac pobede“, nije mnogima dala mirno spavati.

Među takmičarima bio sam i ja, ali vazda među onima koji bi prvi stigli samo da im se nije dogodilo ovo ili ono, te ih je zbog toga „onaj drugi“ preduhitrio.

A šta nisam radio i koliko molio pred leganje, da me majka ili tetka, koja je u dečjoj sobi s nama noćivala, probudi zorom, te da jednom i ja prvi stignem. Tetka mi je svakoga večera zadavala tvrdu veru da će me rano-rano probuditi, kad ujutru, a ona zaboravila i ja odocnio.

Tada sam obično trčao školi neću li ipak ugrabiti prvenstvo; ali nažalost, u školskoj avliji zaticao bih pet-šest njih kako već uveliko raspravljaju pitanje o prvenstvu. I meni ne ostajaše druge nego da onome što je došao prvi bacim jedared u oči svoj najodlučniji odgovor:

– Moli ti Boga što je moja tetka zaboravila da me probudi, a ti bi onda video da li bi’ prvi stigo’.

– E, a što se, brajko, ti sam ne probudiš kao ja. Mene tetka ne budi – odgovori mi mali pobedilac, čiji je otac bio papudžija.

– A što lažeš, bre, kad je tvoj otac papudžija i ti nemaš tetku.

– Baš i da imam, opet bi’ se sam probudio.

Imati tetku i sam se buditi, to se već nikako nije dalo razumeti! I sad se umešaše i druga deca u raspravljanje; ko sve ima tetku i čija je tetka bolja; te tako raspra o prvenstvu pretvori se u raspru o tetkama. Oni koji su imali tetke isticali su vrline i prevagu svojih tetaka, a oni koji ih nisu imali, ili su pućili usta prezrivo ili su, nasuprot našim tetkama, isticali ko veliku sestru, strinu, ujnu ili staramajku.

U avliji zagraja. Raspra o tetkama zaoštravala se sve ljuće, dokle nakostrešeni petlić čije se prvenstvo izgubi u pitanju o tetkama ne učini jedan ispad koji sve imaoce tetaka baci u nezavidan položaj, te nam ne ostade druge nego ili da se učinimo prečuli ili da „napasnika“ dostojno odbijemo.

– A, a! Sad smo čuli! Sad ću da te tužim učitelju što si kazao, sram te bilo! – viknu sin jednog sudije.

– Šta sam, bre, kazao! – brani se papudžija. – Ja nisam to za tvoju tetku kazao!

– Jesi! Za sve, za sve! – viknusmo svi u glas, a raniša kad vide da je sa nezgodna jezika zapao u škripac, tek se narebri.

– Odi, dirni se, ako smeš! Pa da vidiš šta će da bude!

Ali u tom času zvono školsko opomenu nas i i otrčasmo svi da ne bi ko posle učitelja u razred ušao.

Kad se žagor, na znak učiteljevog pruta, utiša, onaj uvređeni ustane i digne ruku uvis. Znak da ima nešto učitelju da kaže.

A papudžić, koji je za njegovih leđa sedeo, skupi se sav i čisto se smanji od straha. Virio je za skamijom kao miš iz rupe, i rukama počne čupkati tužioca za kaput da ga umilostivi.

– Molim, Gospodine, ovaj se drpa! – viknu tužilac

– No, šta je? – zapita učitelj, koji je baš tada „špartao“ neke tabake.

– Molim, Gospodine, ovaj ovde kazao je za moju tetku…

– Molim, Gospodine, laže! – viknu papudžić preplašeno.

– Ne laže, ne laže! – zagrajasmo svi u glas. – To je kazao on za sve tetke.

Učitelj pozva papudžića pred sto i naredi mu da pruži oba dlana. Papudžić je posle toga još dugo jecao i pirio u dlanove da ih od dobijenih „pacaka“ rashladi.

Tetke su bivale osvećene, ali onaj tužilac nekoliko dana morao je zaobilaznim putevima da se vraća kući iz škole; jer u papudžića ne beše šale! Sa punim nedrima kamenja čekao je za prvim uglom ulice, da mu se za ono „izdajstvo“ naplati.

Ali ni ova raspra o prvenstvu, ni one kazne, pa ni „packe“ što ih mali papudžić izdrža, nisu ohladile moju čežnju da jednom budem i ja prvi. To je bilo moje prvo častoljublje što ga u životu imadoh. Samo koliko je mojoj mašti vredelo to što će se oko mene okupiti drugovi da me posmatraju, a ja među njima stojim i ponosito gledam na sve! Digoh ruke od tetke i te večeri legoh u svoju postelju tvrdo nameran da se sam probudim i da ne čekam tetku koja zadano obećanje tako olako gazi…

Koji je sat bio kada sam se iz sna trgao i onako bunovan skočio iz postelje, ne znam. Mesečina je bila tako jasna da se u sobi moglo bez sveće čitati, a ja još bunovan, pomislih da je uveliko svanulo. Tetka i ostala deca spavala su još tako tvrdo da ni osetili nisu kada ustadoh. Dišu, a meni dođe čudno kako to da se nisu već izbudili kad se uveliko razdanilo. Još onako bunovan obukoh se, uzeh sa stočića bukvar i tablice, pa krišom na prstima iz sobe. Na avliji je stajala puna testija, ja žurno pljuskah lice vodom, izvukoh kraj od košulje i jednim polom ubrisah se. Nisam smeo da se vratim po peškir te da koga od njih ne probudim.

Pogledam na nebo, a ono sve zasuto zvezdama, a mesec čisto blešti od jake svetlosti kao dan. Svanulo, pomislim i požurih na ulicu. Ali na ulici ni žive duše; Kapije po okolnim kućama sve zaklopljene, a na prozorima nema svetlosti. Samo, preko puta, u kmetičinoj kući, što vidim kroz prozor kako leluja slabačak plamen u kandilu. Inače, tišina, svuda nema tišina.

A meni ni na kraj pameti da po svim ovim znacima ocenim da ovo nije svanulo. Onaj prvi bunovan utisak, da je svanulo, držao me je, a stalna čežnja da prvi stignem u školu nije mi dopuštala da mislim ni na što osim na onu celj.

Preko, na uglu, gde je danas kafana „Kod sedam Švaba“ stoji stara pusta kućica sa naherenim krovom i ćeremidom obraslom u mahovinu. Poklopila se sa širokom nadstrešnicom pod kojom se čisto zgnječila, pa ti izgleda kao čovek koji duboko spava. Mada me je ova tajanstvena i uvek pusta kuća vazda plašila svojim izgledom, sada mi taj strah ne dođe. Po jasnoj mesečini, kroz puste ulice, ja sam grabio misleći jedino na to hoću li jutros biti prvi.

Ali kad zađoh za ugao puste kuće, gde niko nije stanovao, pa maših očima na doksat iz avlije, videh gde sedi nekakav krupan i sed kao ovca starac sa gustom kosom i bradom. Starac je držao u rukama dva ogromna grebena kojima se vuna grebena i njima češljaše gustu i dugu do kolena bradu. Gledao me je pravo u oči i klimao glavom kao da me zove sebi.

Priviđenje me strašno prepade te pomislih da begam. Ali uzalud; noge kao ukopane u zemlju, a onaj čudni pogled starčev tako snažan pa me vuče sebi. Osećao sam lepo kako me njegov pogled vuče  i da mu se ne mogu opreti; ali, u isti mah, nešto mi je šaputalo da ću sasvim propasti ako me privuče sebi. Očajnički sam se otimao od ovih očiju, skretao sam glavu da ih ne gledam, ali ne pomaže; i kad zažmurih, osećah potpuno tajanstvene oči kako mi riju kroz grudi.

dragutin-ilicU jednom času noge mi se oslobodiše i ja počeh strašljivo izmicati ispred pojave, putem ka „Dva goluba“. Nisam prešao ni stotinu koračaja, kad ugledah na jednoj kajsiji, međ granama, nasađenih oko desetinu ljudskih glava pod kosmatim vlaškim šubarama. Noge nanovo klecnuše, u glavi mi se okrete svest i ja, zaboravljajući pred novim priviđenjem na onog starca, pogledah da se vratim kući. No kad mi oči skretoše put doksatu, opazih nanovo onoga starca. Sad već nije gledao u mene nego u mesec i prema njemu češljao bradu.

Kojoj sam se strani okrenuo i kako sam pobegao sa tog mesta, ne mogu da prestavim sebi; tek, bilo je da sam mesto kući, trkom dotrčao školi, pa tek kad se nađoh pred njezinom kapijom, i one zabune od priviđenja nestade. Kapija je bila zaključana još, te meni ne osta druge no da sednem na kamen „binjektaš“ između kapije i jedne vrlo niske kovačnice, koja je, kao neka stražara, stajala van linije od školske tarabe.

Nastaviće se…

Dragutin Ilić