Progon, stotinu i osamdeset godina kasnije


progon

Svatio sam da mi u Ovčinu ili Zarožje bežanja nema. Po pozivu bih jedino mogo ući u njih, baš ko da je celo selo ravno jednome domu, a uzev u obzir moj lik, nijedan me ne bi pozvo unutra. Da ih prevarim pa da me, ne videći, pozovu kroz drvena vrata, ne ide. Ovčina i Zarožje nemaju vrata. A koje selo ih i ima? Da gradovi nisu puni njih, bežo bih ka gradovima. Šunjam se niz Rogačicu, a više nit znam gde bih hteo, niti gde bih uopšte mogo uteći.
Teško je kad čovek više nema svog groba. Al otkad me proburaziše, pa narednih devedeset godina dok sam stico nova lika, nisam imo gde da se sklonim i prespavam. Vrebah iz senki u Jagodića vodenici, a kada je ugasiše, od tog dana nisam imo gde večerati, sprečen da uilazim u okolna sela. Dobro beše te sam mogo lako da se skrijem, jer su me tražili i ljudi a ovi što me sad progone. Misleć da sam upokojen za svagda, tražili su ljudi samo čuveni mi grob, dok ONI ne dođoše u ove krajeve. Pedesetinu zima su njušili okolinu Debeloga brda, no lane su pronašli komad mog pokrova, a nekolika dana docnije jedan ugrabi komad magle koji sam ispušto. Od tada me jure, i osećam ih za svojim petama. Leti su me ostavili na miru, al vratiše se odmah pošto se luk sunca skratio na nebu, jašući sive pastuve crvenih očiju… Zima se već bliži kraju, al ja sam odveć slab – ne da im se usprotivim, jači su neuporedivo, no da zamećem tragove stvorovima poput njih. Slaba mađiluka, ne znam kako da pređem Rogačicu, a osećam da sam na pogrešnoj strani i da me tekuće vode sputavaju više no ikada. Čekam u džbunju i pitam se hoću li uskoro izvetriti iz vremena, i udaljen od sveta biti bezbedan od ove bede. Već odavno zaboravljam svoj zemni život, malo pomalo. Bliži se gluvo doba.
Sen preleće preko uštapa na istočnim nebesima. Znam da nije moja, jer krijući se poput zveri, prestadoh vući preveliki veo kroz ovaj kraj. Znam da nije ni od onog koji mi omogući uzdići se, jer bih to osetio, i laknulo bi mi – a težina se stiska oko mene. Kunem sebe što ne sakrih pokrov bolje, onda kada sam ga se oslobodio. Pada magla. Nije od njih pala, i to me raduje. I sam postajem jedan njen val i valjam se niz rečicu. Kroz šumu odjekuje topot, neznano s koje strane. A neko ječi u tmuši i slepom oblaku. Radujem se što sam se otreso kužnog smrada i drugih telesnih odlika.
Onaj što ječi je čovek. Čati Očenaš. Koljem ga u magli i molim se svom gospodaru da će mi to dati dovoljno moći da se prebacim. Čim je kmeknuo, vriska njihova ispuni maglu i čuh kako sa halabukom prilaze. Osećam rumenilo tuđe krvi kako ispunjava mešinu koja me čini. Moj jedini dodir sa svetom. Više se ne sećam ni njena imena, al zato i dalje žudim za večerom koja će mi omogućiti da lakše utečem. Halabuka se približava, i vidim tmurne seni kako izjahuju iz večernjeg sivila. Usredsređujem se i nestajem. Pojavljujem se s druge strane potoka. Osećam kako mi je tekuća voda isisala snagu. Sav mađiluk sam potrošio samo da se prebacim preko nje. Stope su mi teške i leže u pesku. Ne mogu da nastavim. Ali ni oni ne mogu da pređu. Osećam kako me zlobno gledaju, iako im ne vidim očiju. Konji besno kopaju obalu.
JAŠIMO OKO ROGAČICE, vele, i odlaze u stranu. Ne mogu da se maknem. Psujući, pitam se zašto. Zatim se dosetim da stojim u pesku. Proklet nek sam! Gubeći veze sa svetom, sve više mađiluka me u istom sputava. Kleknem i stanem brojati zrna peska. Majku vam jebem… jedan, dva… četir iljade… šesto iljada šeset osam… brojim brzo, ali kraja mu nema. Pustili su nekakvu svoju demonsku paščad i ona urliču silazeći od izvorišta Rogačice. Izbrojim sva zrna, milijon i šeset iljada devesto pedez dva. Podižem se i čekam, prvi put u strahu, potpuno nenaviknut na takav oset. Gledam ka svom neumitnom koncu, no, prepanut utvarnim džukelama, a meni na sreću, iz magle izleti čopor kurjaka. Sve ih koljem i presušujem do poslednje kapi, zapanjujućom brzinom. Nisu ni stigli da me primete, uletivši mi na trpezu. Što sam stariji i utvarnijeg tela, manje sveta mogu da vidim oko sebe, a u ovoj tarapani ne smem puštati krake dima da izvidim. Odlučujem se da se prepustim neizvesnosti i prebacujem se nasumično. Crna pseta s urlikom skaču kroz prazninu na kojoj sam se do tada nalazio.

*

Izgubih reč bratovljeva imena. Otišla je ko i tolka druga imena koja mi vezivaše um. Toliko sam blizu odlaska iz ovoga sveta u drugi, vanvremenski, gde ću s ocima upirskim loviti žrtve što ništa ne slute. Gospodar koji mi je vampirovanje omogućio neće doći po mene, jer od ove potere ne sme, očito. Još samo njih da se oslobodim. Uteći pun njegove sile, kakav sevap… Daleko od sveta, a dugo u međusvetu kroz koji se prebacujem neznano kud, razmišljam o onome što me još uvek veže sa zemlju. Od toga samo svoje ime treba da sačuvam. Bratovljevo sam izgubio sad u trenu kad sam ispario. Pitam se gde ću se pojaviti. Nadam se ne pred njima. Možda konačno ispadnem iz vremena, i ulovim prvi vrelorkvni plen izvan ovozemaljskog – a posle toga, povratka više nema.
Sećam se Strahinja, čoveka koji mi dođe glave. Njega poznam po imenu, a brata više ni po glasu. Čobanici koju poslednju za istinskoga života umorih više ni lika ne mogu sagledati. A Turčinu koga prvog u mladosti liših glave mogu. Čudno je to… Devedeset godina vrebah iz tajnoga groba, dok me Zarožani ne ubiše. Devedeset sam još ko sen i leptirica vreb’o i jeo decu, jer matore prdonje ne beše briga za ove. Parče pokrova bi mi krilo leptirsko, dok ne stekoh snage da se povrnem. Ubrzo sam strgo pokrov, al sam zato moro brojati zrna šenice i kuruza, i zrna peska i šoder kad god na njih naletim, te sam tako i večere gubio. Devedeset još godina prođe, i svaki me mađiluk što učinim udaljava od zemna života, al da odem još ne mogu. I sada se pojavljujem negde na makadamskom putu ka Kosjeriću. Osluškujem. Čujem ih kako urliču, jašu, možda i lete. Hvatam maglu u suprotnom smeru, preobrativ se u vuka. Radujem se što sam se dovoljno nasitio od čopora, te mogu to da izvedem.
Gubim razum. Nevoljan da ostanem zatočen u ovome kraju u telu kurjaka i nikad ne vidim sveta van vremena, ponovo se preobrćem. Prekratko je ovo trajalo. Žalim zato. I onda, na svoj užas, vidim da stojim na raskršću.

*

Sa dve strane nadire potera, a nebo se otud pomrčuje. Stojim gnevan na raskršću, a ono me sprečava da prođem. Kunem Zarožane koji su me naražnjili onomad, kunem poteru. Neko istrčava na put. Moje mrtvo srce mi je u petama.
Seljak je. Radujem se. Trčim za njim.
„Oče naš koji si na nebesima…“
Gleda me i samo što se ne uneredi. Ubrzava trk, al ja sam mu mirno odma uz rame. Dišem mu na gunj.
„Nek se sveti ime Tvoje…“
Ćut budalo, govorim. Samo te pratim. Osvrćem se, oni staju na raskršću, i sami zaglavljeni. Iza njih klobuči crnilo njihovih plaštova i pokrova, mračna magla i dim i mastilo u zraku mesečine, diže se uvis, al da prođu ne mogu.
JEBAĆEMO TI MAJKU SAVO, čujem, a čuje i kukavac koga pratim i s kojim se udaljavam. Seljak se vrljavo krsti u trku. Jednom, dvaput… Nemoj, vičem mu na uvo i duvam mu u gunj. Hoću samo da pobegnem od njih, nastavljam – a da znaš ko su, i ti bi to ‘teo.
„Obećaj mi da me nećeš ubiti,“ rekao je, i ja obećavam.
Daleko smo od raskršća i urlici njihovi su se stišali. Stojim podalje od seljaka.
„Obećo si…“ počinje nesigurno. Klimam glavom.
Dok mu pregrizam grlo, čujem kako moji vražji progonitelji besomučno love i isisavaju šta god stignu po šumi. Vriska i huka zaglušuju noć, a gluvo doba se bliži. Preobraćam se na kratko u lik ovoga seljaka i prebacujem se pravo niz put. Pojavljujem se daleko od mesta na kom sam nesto. Vidim kolibu. Sva sreća, izvan sela je, jer u Ovčinu i Zarožje ne mogu. Gledam gde sam. Bliže sam Kozjaku nego Ovčini. Čujem silnu vodu kako huči, reku koju bih mogo preći samo ako celo selo isišem. Kucam na vrata. Po mirisu, osećam da je kuća nekih daljih rođaka Todorovićima. Baš dalekih, ne znam im prezimena.
Žena otvara vrata. Pokušavam održati ovaj privremeni lik sveže zaklana čoveka, a noć mi u tome pomaže.
„Tijosave, otkud ti?“
Nevolja, prijo, velim. Nisam morao da joj kažem da je nevolja. Brine me što sada iznenada postaje teško lagati. Stojim na pragu, ne mogu se maći.
„Što stojiš tu?“
Ne mogu da uđem bez poziva, mislim. Neću d’ uđem bez poziva, kažem. Ovo je i mladomu vampiru najteže izvrdati.
„Pa, ulazi, čoveče, zaboga, ulazi…“
Noć se ispunjava halabukom. Možda je dobro što sam reko da je nevolja po sredi, mislim. Utrčavam u kuću i kažem da zatvore vrata, al’da ne moraju zaključavati.
„Otkud to?“
Tmina obliva kuću i zaklanja mesečinu. Kričanje obavija prozore, oni podrhtavaju. Kažem da su vampiri. Ne odazivajte se, dodajem. Svi ćute, znaju šta treba činiti. Oni spolja počinju da ih zovu po imenima. Čudim se tome, jer ja ovoj porodici ne znam imena, a imo sam prednost jer se pokazalo da poznam teren bolje od progonitelja – ali otkud oni zovu ova imena? Viču mene, ne po imenu lika koji nosim no mom krsnom. SAVO!!! SAVO SAVANOVIĆU!!! Kako su to izrekli, moja varka puca – lik seljaka Tijosava se uklanja zajedno sa pričom da sam Tijosav. Videv moga naduvenog vampirskog lica, porodica počinje vrištati. Kažem im da umuknu, i da sam i ja progonjen od strane celog Pakla. Dva muška, žena i troje sitne dece me gledaju bojažljivo, dok urlici horde onih drugih vampira ne utihnu, udaljavajući se prema Ovčini. Teško ćete se napiti seljačke krvi, govorim glasno, jer su ovde i sela zaštićena od nečista ulaska ko i sve kuće ponaosob. Pokušavam da se setim imena budale koja me je pozvala da uđem u vodenicu prva puta, ni gledajuć kroz vrata nit pitajuć ko lupa u ponoć. Zahvaljujuć njemu sam se u vodenici i odomaćio, dok sam Zarožane moro čekati na putevima. Al ne sećam se kako se budalaš zvao. Šestočlana familija se skupila u ćošak, i nadaju se da ću otići.
S mukom čekam da se oglase prvi petli. Znam da će me to oslabiti, ali dovoljno sam mator da izdržim, a pride mogu ići i po suncu još od onomad kad sam zatro rod brata svoga. Mislim se nešto, verovatno i oni mogu ići za dnevna svetla, celo je to jato vampirsko… al mogu ih i ja kako zavrnuti kad svi oslabe.
Diram ogledalo u ovoj kući. Više ne moram da ga zgrožen izbegavam, a odraz se već odavno izgubio. Stavljam ruku na staklo, prolazi ko kroz vodu. Premišljam se… i tada, o prvim petlovima, dok sam privremeno slep i gluv, najmlađe dete baca šaku soli na mene. Vrisnem od boli i počnem mu psovati majku i seme njegovo, da bih se, progledavši, spustio na kolena i stao brojati zrnca.
Svih šestoro beži napolje.

*

Sve sam ih poklo na pola puta do sela. Nije da ne bih i ovako, no sam sada besan. Još uvek pokušavam otresti se tog gneva koji su izazvali u meni. Izgubio sam pola sata dok sam izbrojo svih šes milijona i dvesto iljada dvajes šes zrna soli, šake bačene u mene i ostatka prosutog iz džaka, a kako su se rasula oko mene, pekla su me poput ognja. Još dvared su se petli oglasili, a i to mi izaziva bol u glavi i očima, mada samo od prvih oslepim i ogluvim. Pokušavam ne trošiti svoju mađijsku snagu, pa od polja na kom sam ih pobio do kuće trčim umesto da se prebacim. Oni se okreću od Ovčine i jurišaju ka meni. Jači su no ikad, a svitanje odbija da se približi. Jurim besomučno. Govorim sebi kako ne smem upotrebiti činjarstva, da bih sačuvo dovoljno…
Pred vratima sam. Oglašavaju se petli, po četvrti put, i bol me obuzima. Psujem dok moji progonitelji vrišteć padaju s konja. Kad sam već pred otvorenim vratnicama, mučim se da uniđem. Mislim o svom ranom vampirovanju, kad sam mogo jedared za svagda uići i ugnjezditi se odmah po jednom pozivu, a sada mi to ne čini ništa – no pozivi ističu preda mnom. Naprežem se, i ko da sam provalio, upadam u kuću. Oni se zaustavljaju ispred, nepozvani. Opet sam iz za tren izmako.
POZOVI NAS UNUTRA, SAVO SAVANOVIĆU, govore uglas.
Mrš tamo, odgovaram.
POZOVI NAS!!!
Osećam se ko obuzet, i želim ih pozvati iako zbilja to ne želim. Opirem se, al žudnja raste ko da ću se osloboditi ako ih pustim. Znajuć kako mi vampiri radimo, jer i sam sam koristio te činjarije obuzimanja tuđe volje, odupirem se i trčim ka ogledalu u kom ne vidim sebe. Dodirujem ga kandžama, i, kako sam i sam preosto samo ko odraz, ono me pije. A kada me ispije, pronalazim se u nekome drugom svetu, pogrešnom i krvoločnom, jer seni koje tamo vrebaju čim se od stakla udaljim jesu žedne i gladne čak i šuplje mešine koja me čini – i baš ih zabole da mi dozvole da utečem u svet iza ogledala, kad su same našle način da me otale udalje u mrak ispod. Al i tako nisam planiro da ostajem tu, i bežim kroz tmaste oblike samo da bih našo drugi prozor. Crnilo se uzdiže poput granja drveća i poput roglji što niču iz zemlje, al ne da se Sava tako lako… Sve po čemu gazim svojim iscepanim opancima, sve za šta bih se uvatio, sve što se nada mnom nadvija, sve su vrišteća i oštra slovesna obličja koja grizu i seku, deru mi odeždu i čine peckanje u mojim čulima. Upir ulazi dublje u zrcalo, govorio je onaj koji se smatro mojim gospodarom.
Izlazim iz ogledala na čoveka koji je lego s ženom. To je najbolja hrana, mislim dok brišem usta rukavom, a oni leže mrtvi i presušeni od krvi jedno na drugom. Znam da nisam mogo daleko, i mučim se odrediti gde sam, al siguran sam da sam uišo u jedno od sela koja mi inače brane pristup. Ne sećam se više lika bratovljeva, kao ni njena. Odškrinem vrata i pogledam napolje, već je druga noć. Vreme iza ogledala curi brže, velim, i osećam silan strah kako me grize. Vidim da sam u Zarožju, i to usred srede sela. A oko njega se klobuče olovni oblaci. I tada oni, pošto su odleteli do gradova i nalipali se krvi, počinju da se prebacuju u selo, i opkoljavaju kuću u kojoj sada mogu da me osete. Živalj se zakatančio u svojim domovima, mastilo curi sokacima…
Znam šta mi je činiti. Hteo bih još nekoga ubiti, doduše. Nisam ih ovolko večero u potonjih pedeset godina, koliko sam utamanio tokom ova dva dana. Retke su bile noći da zatrem tolke i tokom prvih devedeset godina lova. Al kad čovek beži, mora više i da jede. Umesto da se prebacim i utrošim snage, izlazim pred progonitelje. Selo me samo izbacuje, jer nisam u nj pozvan. Ispadam negde u brdu, i nemam ni vremena gledati gde sam. Oslabljena potera doziva zveri na kojima će jahati, čujem ih u daljini. Snagu koju sam iscrpo iz čoveka i žene u ljubavnu zagrljaju koristim da se saranim duboko u tlo. Ležim tamo i čekam da se naranim krticom il glistom, svejedno mi je.

*

CURIMO U ZEMLjU, čujem ih, a znam da su daleko i da više ne znaju gde sam. Nije im dugo trebalo da svate da sam se ukopo, al oslabili su, a sama zemlja zaustavi i najbolje. Srećna vam bila pretraga celoga kraja, kažem u sebi. Grumenje tamni, ali nisam previše zabrinut sada.
Izgubio sam još jedno ime sada – čoveka koji mi je uteko s trpeze i potom me sa hajkom pronašao i probo glogovcem. A sećam se onog koji mi je prišo jedne noći dok sam hajdukovo, više od veka ranije. Čuvo sam stražu, a on je izbio iz pomrčine i seo kraj mene. Reko je da pravi svoj buljuk. Ne sećam se da je imo lice. Pričo je o zvezdama i krvi nešto, i o životu i smrti. Nisam ga razumeo.
Tlo nada mnom postaje poput tinte. Preplašene gliste i krtice riju nadole, i opijam se njinim životima. Polako se preobratim u krticu, ali se prebacujem ‘mesto da rijem, jer ne smem da se okrenem nadole. Skok sam ponovo izveo najdublje što sam mogo. Za to mi je trebalo naraniti se jako velikom količinom krtica i glista, a tako sam ih isiso da su postale prah. Tolko sam duboko da isprva mislim da sam u Paklu. Odzvanjaju mi glasovi progonitelja što i čuh ranije: SLEDIĆEMO TE I U PAKAO, SAVO. Ne znam što, al verujem im.
Krtičje slep, kotrljam se niz neku rupu koja je iznikla preda mnom u pećini. Makar ću, kako god pao, gledati pravo a ne nadole, mislim. Udaram u kamenu ploču, dublje no što bih se do pre neki dan usudio spuštati se. Moj soj ne voli biti duboko, da ne ostane zatočen i odsečen od svojih večera. I tu, u nevidnim dubinama, opkoljava me čopor poluslepih crnih pacova. Ogromni su, balavi i krvožedni. Srećan sam.
Vraćam svoj oblik, večeram stotine pacova većih od mačke, pretvaram ih u pepeo. Naduven sam ko mešina s vinom. Curim na oči i na uši, i zagledam zidove dvorane svojim noćničkim očima. Prekriveni su čudnim pismenima. Vidim kosti nalik zmajevima o kojima su u mom selu pričali – prababa čije ime i lik ne pamtim je govorila o krilatim ljudima s glavama zmija. Nalazim nekakav prastari jatagan od čudne tvari i uzimam ga. Hodnici su nepremerivi, bežim niz jedan. Stepenice počinju da se spuštaju još dublje. Bojim se, al gutam strah i oću da izbijem pod dalekim planinama u kojima sam ajdukovo kao mladić u turskoj Serbiji. Staza i dalje ide sve niže, a pod njom visi ponor. Jedem svakog poluspepog pacova, svaku bubu i akrepa, i slepe stvorove na koje naletim, previše spore da mi uteknu. Ne ostavljam nikake ljuske ili koske – sušim ih dok se ne prometnu u pepeo.
Izbijam u kameni dvor. Mogu unići u njega. Setim se gde mi je onaj moj govorio da su ga pozvali u podzemno carstvo starog naroda, a gde je on pozvan tu mogu i svi njegovi.
Dodirujem tečnost koja curka niz stenje. Živa je, ko zaseban stvor. Pijem je. Pitam se kolko sam duboko pod Zarožjem, i gde mogu izbiti. Verujem da se u vrletima koje sam davno obišo mogu bolje skriti neg u svome kraju, al pitanje je dokle bi i to trajalo. Ko to može uteći ovima?
Ne znajuć na koju stranu sveta idem, niti pod kojom ću se planinom naći, prepuštam se neizvesnosti.

*

Sedeli smo zajedno stražareći, stranac i ja. Pito sam se što ga nisam ubio. Ne videh mu lika. Ne sećam mu se boje glasa, al’ pamtim sve reči što je besedio. Reko je da su prvi obeleženi za buljuk već sahranjeni, čovek iz sela na ugarskoj teritoriji i jedan Arnaut kog sam čak poznavo, kad je iz turskog najma prebego ajdučiji govoreć da mora ukrasti jedan poseban zemni grumen, i da ga progoni povampireni Turčin, od Grčke preko Kosova.
„Obilježiću te ko što sam Turčina obilježio, pa je moj bio kad su ga potrgale Lamije – a ne njiov.“
Svatio sam da je vampir. Zamajavo sam ga još da govori, dok sam se opremo. Pito sam kog to Turčina i šta će mu Turčin u buljuku.
„Ovaj što je pratio Arnautina iz Grčke. Arnautina sam obilježio na spavanju, prokazo sam ga Turčinu i ovaj ga je gonio do Kosova, noseć zemlje sa svoga groba u fesu. Kako su ga krenule jesti stare rane od jatagana, Arnautin se povrnuo na Kosovo, našo novi grob svog krvnika, izuzetno vešto mu je ukro grumen zemlje starog groba iz fesa, i sputan i stravično oslabljen, vampir je posto lak plen. Iseko ga je ko repu, al mu dođe nešto te pojede onaj grumen koji je ukro i umaza se krvlju njegovom. A to je bilo zato što su mu moje sluge rekle da će se tako zaštititi od kletve. Posle smo ga oborili sa senjaka, i eto, u buljuku je koji i tebe čeka…“
Dok je pričo, stavio sam srebrnjak u pušku i tad sam pukno u njega. Nasmejo se, znam iako mu ne poznam lica, ko da je sve vreme čeko videti šta ću da činim, i da ga je briga. Potego je nož i udario me po ruci, a onda otišo lakim i sporim korakom. Napunih još jednom pušku marjašima i grunuh za njim. Moji ajduci dotrčaše razbuđeni, a ja priznah da je upir dolazio.

*

Sad sam u drugom nekom podzemnom dvoru. U Paklu nisam, bar toliko znam. Prilično je prazno da bi bilo Pakao. Gledam one statue, stubove i nerazumljiva pismena po zidovima. Čuje se vriska gnevnih mi progonitelja. Dakle, prošli su. Ubrzavam trk, a mađiluke čuvam.
Na jednu stranu ne mogu proći, jer Drina teče nad svodom hodnika. Zdimim u drugom smeru. Manje dvorane i skretanja prolaze, i prolaze, i prolaze… Za mnom vriska. Stežem onaj jatagan u pasu, da ne ispadne dok hvatam maglu. Stepenice postaju most, i na svu sreću ispod ni iznad nema tekuće vode. Prelazim i trčim zavojitom stazom ukraj litice. Mrak se proređuje, što znači da se udaljavam od njih. I taman velim sebi da sam daleko kad… stajem. I ne mogu dalje – levo je jama, desno je okomit uspon, s leđa oni prilaze, a napred ne mogu pa ne mogu.
Pokušavam ovamo činjareći da se prebacim, velim možda je neki potok gore… Jok! I shvatam, i počinjem da bogoradam i kunem ko nikada pre. Nemam svoje zemlje uza se! Samom bih sebi grlo preseko sad – nit sam skrio pokrov ko što valja, nit sam se setio zemlje poneti, ko Turčin onaj što je nosio kad je gonio drugoga ajduka. Jadan li sam upir, takvo što da zaboravim…
Osvrćem se. Sateran sam u ćošak. Al samo me je jedan satero. Vidim ga kako prilazi, razlaže se u mrak crnji od mraka, kroz koji ni ja ne mogu da gledam, i opet se vraća ljudsku obličju, a mantija mu se talasa u beskraj. Osmehuje se, al’vidim da se sve manje tmuše uzdiže s njega, i da se i ta odežda smanjuje, ko da je potrošio sav mađiluk koji je do sad rabio. Izvlačim onaj jatagan što sam našo.
BUDALO, MI NE MOŽEMO BITI UBIJENI POPUT VAS VAŠKI, govori on i govore glasovi ostalih u daljini. Je l’da, pitam i odrežem mu glavu. Ona ko živa i dalje, al bila bi i moja takva kad je skinu – no je lepo uvatim i bacim u jamu, a zafrljačim iz sve snage da padne gledajuć nadole. I vidim kako likom nadole ostaje uglavljena u nekom procepu prema dnu, trošeć malo snage da izvidim tako daleko. Pećine vrište. I ne morate biti ubijeni, velim. I mada se toga bojim, vadim srce iz telesine i jedem ga. Nisam takva mraka i užasa, niti takve vrste snage osetio nikada, ko od srca ovoga stvora. SAD ĆEMO TE LAKŠE NAĆI, MALOUMNIČE, govori ostatak čete u mojoj glavi. Makar me više ne vezuje jedno tlo, odgovaram i zakivam ono truplo bez srca za stenu tim čudnim jataganom. Ostavljam čvrsto sečivo iza sebe, zabijeno u kamen kroz lešinu pripadnika mog ili meni sličnog soja. Sada znam koliko ih zaista ima, i svestan sam da borbe nema. Ne znam da l’ ću dugo imati volje da od njih bežim, al mi se bežanje dopada, ko izazov i ko prilika da se nasitim poput naroda na slavama. Gomila najcrnjih vampirskih knezova juri niz popločanu stazu. Ne usuđujem se da proletim kroz njihova tela, iako su oslabljeni spuštanjem, potragom i time što sam lično pokuso sve što se kusati moglo. Osećam da će oni sada kusati mene, al i dalje mi nije jasno što sam im toliko bitan da bi se ovolko trudili.

*

Koristeć novu snagu dobijenu izjedanjem srca, bacam se u daljine. Pada mi na um da ovaj osim srca nije imo ničeg drugog u trupini – ni drobi. Tu je čeko samo mrak.
Ne sećam se više nikoga ko čoveka. Znam da sam bio posećen još jedared, kad sam se spremo ubiti čobanicu. Gazda je došo i reko mi da je znao šta ću odlučiti, i dao mi da udarim pečat svojom krvlju na nekakvu izanđalu kožetinu, ko iz knjige očupanu. Smrklo se, i to znam, i svanulo, i tad otiđoh s kuburom. Ponovo sam je prosio, pa ubio, pa me brat napade, pa nas oba ubiše. Snaja mi groba premesti u šumu, pa nju ubih kad sam usto i godinama sam klao dok me nisu probili glogovcem. Kad sam presto biti leptirica i sen, zatiro sam njiovoga roda dok ga posve ne zatreh. Al svi ti ljudi za koje znam sada nemaju ni imena niti boje glasa, niti lika. Sećam ih se ko i svoga gospodara. I ko i ovih stvorova što me jure.
Dugo sam u tmuši međ svetovima, i pitam se oću li sada ispasti iz vremena. Al ne ispadam.
Blizu sam Makovišta. Treba bežati preko Povlena. Sunce zalazi i zaslepljuje me poslednjim zrakama, iako mi bije s leđa. Makar ne bežim k njemu. Al evo ga zađe, i ponovo progledah punim vidom noćnika. Ispunjen novom snagom, i dalje sasvim naliven, počinjem begati na sever. Trčim iznad tla, jedva ga dotičući. Trčim tako i po mrtvajama. Kad naletim na koji potočić, trošim snagu da se prebacim ili čak samo da ga preskočim. Tokova je malo, al svaki me crpe za sobom, noseći deo moje snage ka većim rekama i morima. U po noći, urlici za mojim tragom nagoveštavaju da su i ove gadije uspele iskobeljati se iz dubina podzemnoga carstva i našle mi traga.
Kiša počinje. I kiša je voda tekuća, te mi jede snagu dok pokušavam trčati i lebditi nad jarugama. Nikada nisam išo sporije. Tri četvrti noći je prošlo, a ja tek Sušicu obilazim, jer mi i to selo, ko i svako drugo, brani pristupa. Znam da sam daleko od potere, i pitam se oće li gazda pokušati sada da me nađe i prikolje ili mi produži zemni boravak ne bi li se preko mojih večera i dalje sam najedo, al izgleda da od toga nema ničega. Kiša staje. I progonioci i ja mahnito ubrzavamo jurnjavu.
Već sam pred Sedlarima. Izviđam teren pred sobom, ne bih li raskršća zaobišo. Jedem jednog kuždravog džukca. Razmišljam o još kojem prebačaju, i o tome da li da se drznem i zatražim prevoz na čijim taljigama ili onim mašinskim kolima kakva redovno viđam po okolini ovi sela po kojima vekovima lovim. Slep sam za unutrašnjost sela, a i tamo gde su raskršća vidim kako se put odjednom gubi pred mojim vidom. GDE GOD SADA DA ODEŠ, MOŽEMO TE PRATITI, čujem kako cela šuma odjekuje.
Jebte se materi, odgovaram i znam da me čuju. A onda postajem zaprepašćen jer svatam da mi tmina crnoga stvora kog sam večero brže troši snagu i mađiluke. Već sam gladan, slab i izanđo. Pretrčavam put a umaram se. Spuštam se ka šumi i prvi put posle života, saplićem se po jaruzi. Razmišnjam sada stvarno da ustavim neka kola, kad ponovo na put izbijem. I stajem na raskovnik.
JEBEM TI KRV I TRAVULjINU, urličem, slep i gluv od boli, oboren na tlo po čijoj postelji od trula lišća ne mogu ni da se valjam, ukočen čudesnim raskovnikom. I Oni dojahuju na svojim pastuvima i posmatraju me. Njihova pseta staju uz Njih i mirno čekaju.

*

ULOVLjEN SI, govore uglas.
I SAD ĆEŠ BITI POJEDEN, dodaju.
A KAD TE POJEDEMO, IMAĆEMO JEDNOG VIŠE. MI NISMO VAMPIRI S IMENIMA, MI SMO LEGION.
Pridižem se na noge, slab, i nadam se čudu.
PRINEĆEMO TE NA ŽRTVU TAMI NIŠTAVILA I BIĆEŠ JEDAN OD NAS, NAHRANIĆEMO TMINU I UZDIĆI CRNOGA BOGA.
Kukuriče prvi peto. Slep sam i gluv, al’ brzo progledam i vidim im čeljusti kako urlaju, dok se oni strovaljuju držeći se za glave, vidim kerine kako jedu svoje repove i povampirene konje dok poskakuju. Sad ću bežati, pomislim. I krećem.
Al’ne mogu izići iz kruga koji su načinili. Nije to samo obruč, već ko da stoji granica, poput one pred kućom, i ne mogu je prekoračiti bez dozvole.
Knezovi Legiona ustaju na noge i prilaze mi, a sa njima i psi. Grizu mi vrat, džukeletine mi čupaju noge. Ispijaju sve i zaboravljam i svoje ime. Prosipaju mi drob, i njom se goste i psi i konji. Stravična bol prolazi i sve je manje osećam, što me više kidaju. Najviši knez me ljubi u usta i duva u njih gustu maglu. Ima jedan jedini ukus – ukus tmine. Padam mrtav po ko zna koji put i ponovo SE UZDIŽEMO, MI, LEGION.
STVOROVI SMO GLADNOG I TAMNOG NIŠTAVILA I NjEMU SMO ODUVEK I PRIPADALI. ČUVAJ SE, BIVŠI GOSPODARU.

Relja Z. Antonić,
2014.
N. E.