Rača Bara


U Krnjevu, u Šulejića mali gde sam rođen i proveo detinjstvo, bio je običaj da ljudi preko leta, nedeljom ili kakvim drugim praznikom kada se ne radi u polju, izađu na ulicu, posedaju u hlad, piju vino, puše i pričaju razne priče, najčešće i najradije o ratovanju i vampirima.

O ratovima je najlepše pričao Jova Šulejić. Bio je u sva tri rata – turskom, bugarskom i prvom svetskom. Ranjen na Carevom visu 1913. godine u borbi sa Bugarima, hramao je na desnu nogu. O vampirima su pričali svi, svako na svoj način. Većina ih je tvrdila da su vampira videli oko Rača Bare. O toj Rača Bari moram da vam kažem nešto više.

Kad se iz Krnjeva pođe drumom prema Palanci, ide se blagom uzbrdicom. Posle tri-četiri kilometara, izađe se na prostranu visoravan na kojoj se nalazi velika raskrsnica. Odatle se putevi račvaju na četiri strane. Nasred raskrsnice je blago udubljenje u kome je uvek, i u vreme najvećih letnjih žega, bilo vode. Ševar koji je u njoj rastao, seljaci su leti kosili ili želi srpom, sušili, vezivali u snopove i njima pokrivali štale, šupe poljske i vinogradarske kolibe. Pričalo se da su Turci u Rača Bari zakopali živog čoveka i zaklali devojku od Tirnanića jer nije htela da se uda za turskog bega. U njivama oko Rača Bare bili su 1915. položaji srpske vojske. I danas se poznaje gde su kopani rovovi.

Eto, takva je ta Rača Bara. Možda su zbog ovih tajanstvenih priča ljudi i tvrdili da su baš tamo videli vampire. Najdublje mi se urezala u sećanje priča o vampiru Milije Šulejića.

“Da vam pričam, ljudi, šta mi se jednom dogodilo, a znam da mi nećete verovati”, tako je počinjao Milija. Tu zastane, popije čašu vode, polako zavije cigaretu. Ostali navale: “Pričaj, čoveče, zašto da ti ne verujemo!” Kad ognjilom ukreše vatru i zapali cigaru, Milija počne.

“Bilo je to dvadeset šeste-sedme godine, ne sećam se tačno. Imao sam njivu u Kudreču, nešto veću od dana oranja. Posna, škrta, znate već kakva je kudrečka zemlja. Te godine u njivi je bio kukuruz. Dođe jesen, treba da se obere. Zapamtio sam da je bila subota početkom oktobra, i to uoči mlade nedelje. Pođemo moja Darinka i ja u Kudreč. Oberemo kukuruz rano, još ni sunce nije zašlo. Kažem ja Darinki: “Spremaj se da idemo kući” Ona nešto misli, pa kaže: “Kakao bi bilo da posečemo šašu, da ne dolazimo ponovo za to malo posla?” Ja pristanem. Povečerasmo ono što je ostalo od ručka, dadosmo i volovima da jedu. Utom i sunce zađe. Veče lepo i toplo. Iza brega se javi mlad mesec. Počesmo mi da sečemo šašu. Srpovi oštri, a stabljike tanke, žgoljave, pa ide brzo. Ne znam koje je doba bilo kad smo završili, ali noć već dobro odmakla. Upregnemo volove u kola i krenemo. Nebo se okitilo zvezdama, mesečina, vidi se kao u po dana. Volovi idu polako, nogu pred nogu. Darinka i ja sedimo na kolima i pričamo da ne zaspimo. Izađemo tako na drum.

Kad smo došli na jedno dvesta do trista metra od Rača Bare, volovi počeše da šviču i zapinju kao da vuku vršalicu. Šta to može da bude? – mislim se ja. Kola su nova, podmazana, a ni teret nije bogzna kakav, oko petsto kila kukuruza. Tek, Darinka poče da me muva u slabine. “Šta ti je?” – pitam je. Ona mi šapnu na uvo: “Okreni se”, kaže, “da vidiš nešto”. Ja se okretoh, kad u našim kolima sedi dete obučeno u belo. Ima ga tako metar – metar i po, al’ debelo ko trupac.

raca bara“Vampir”, šapuće Darinka i privija se uz mene. Vidim, uplašila se. Ja nisam. Bio sam tada mlad, snažan. DŽak od osamdeset kila sam bacim na rame. Ratovao sam triput i preturio mnoge muke prego glave. Hvatao sam za bugarski bajonet, a sad da se plašim vampira! Mislim se šta da radim. Siđem s kola, zaustavim volove, pipnem ih, a oni znojavi, gola voda. Da mi upropasti volove, sunce mu vampirkso! Naljutim se ja i dreknem: “Ko si ti bre? Silazi s mojih kola!” Vampir ćuti, ne mrda. Darinka me moli: “Nemoj”, kaže, “da ljutiš nečastivog”. Mene to još više razljuti: “Ma šta ja ima njega da ljutim, ko ga zvao da se popne u moja kola?!” Iščupam stupac iz kola i zamahnem obema rukama koliko me snaga nosi. Mislim, sad ću da udarim da ga raspolutim. Ali, oćeš! U taj mah mi se ruke ukočiše i ostadoše onakao više glave, pa ni tamo, ni ovamo. Stupac ispade iz ruku, a ja padoh na zemlju kao pokošen. Darinka vrisnu, dotrča do mene i poče da me umiva vodom iz krčaga. Poliva me ona tako, poliva, te ti ja polako dođoh svesti. Pridiže me i pomože da se popnem u kola. Sav sam polomljen kao da sam prošao kroz dreš. Darinka mi kaže: “Sedi tu, Milija, smiri se. Gde ćeš ti da se biješ sa nečastivim?” Ima žena pravo, mislim. Nije to, da kažeš, čovek. Pa neka su i dvojica, i trojica! Šta je to onda bilo za mene? Ali, ovo je neka nečastiva sila. Đavo, jal’ duh, sam bog zna šta je. Darinka uze bič i viknu na volove, te oni kretoše. Jaki su to bili volovi i poslušni. Nikad me nisu ostavili na putu. Vršna kola kukuruza izvuku iz njive, pa neka je blato do kolena.

Kad prođosmo Rača Baru put pođe niz nogu, te i volovi lakše povukoše. Dođosmo tako do Crkvenog brda. Darinka uze da vodi volove. Skretosmo sa druma i kroz crkvenu šumu zaputismo se ka Šulejića mali. Put vodi baš pored crkve. Mislim: ako je nečastivi, sad mora da pobegne od crkve i krsta na njoj. Sedimo tako u kolima ja i vampir i gledamo se. Naiđosmo pred crkvu, ja pazim kad će da pobegne. Darinka vodi volove, stalno se okreće i krsti. Prođosmo crkvu, a vampir sedi i dalje. Darinka zakači povodnik za jaram, pa se pope u kola pored mene. Pita me šapućući: “Šta da radimo, Milija? Nećemo valjda da ga odvezemo kući?” “Nećemo”, kažem ja. “Kad uđemo u našu malu zaustavićemo kola i sačekaćemo da prođe gluvo doba”.

Čim naiđosmo na prve kuće, iz avlije Đure Šulejića oglasi se petao. U taj mah kola se trgoše napred kao kad nasred brda pukne kočnica. Volovi skoro potrčaše. Kad se okretosmo, a ono čuda – na kolima više nema deteta. Mi odahnusmo. Petli učestaše. Nikad nisam želeo pesmu petlova više nego te noći. Od tog vremena nisam zaklao petla.

Brzo stigosmo kući. Na kapiji stoji moja majka, čudi se i pita: “Gde ste, pobogu, do sada? Već sam pomislila da vam se nešto dogodilo”. “Nije ništa, sekli smo šašu, a i put je dalek – znaš gde je Kudreč”, kažem ja i muvam Darinku da ćuti.

Darinka i ja se dogovorismo da nikome ne pričamo šta nas je te noći snašlo. Neće niko verovati. A nismo hteli ni da plašimo majku i decu. Gurnemo kola sa kukuruzom pod koš, volove uvedemo u štalu, napravimo gužve od slame, pa trljaj, trljaj, jedva ih osušimo. Položimo im da jedu, ali oni neće ni da okuse. Odmah polegaše. Kažem majci da ih ne poji do svanuća, neka se dobro odmore, a Darinka i ja odemo da spavamo.

Kad u svanuće, grunu majka u našu sobu i povika: “Milija, Darinka, dižite se brže, crk’o vo!” “Koji vo, sunce ti božje?” – pitam. Skočismo mi, pa onako golišavi, u košuljama, trk u štalu. Kad tamo, ima šta i da vidimo! Naš dešnjak Cvetko istegao se do pola štale. Oči iskočile kao sarme. Pipnem ga, on hladan, ukočio. Počnem da kukam i da se bijem u glavu. Kud ću sad, sinji kukavac? Kako ću bez vola? Darinka plače, briše suze dlanovima. Uhvatila me za ruku, pa me teši: “Ćuti, Milija, dobro je što se sve tako svršilo. Ja sam strepela da se tebi nešto ne dogodi, jal’ deci, ne daj bože. Neka smo živi i zdravi, kupićemo drugog vola.”

Pomislim, ima žena pravo. Od štete nema vajde. Pomirimo se sa sudbinom i dogovorimo da prodamo njivu u Kudreču. Prodali smo je bud zašto, samo da tamo više ne idemo. Za te pare kupimo drugog vola.”

Bora Perić