Tonja


Sedamdesetogodišnji Todosije Milojković, zvani Tonja, izgubio je život nesrećnim slučajem januara 1943. godine…

Rano jednog jutra krene da odnese sukno na valjavicu u Raču. Nije bilo snega, ali uz put poče da veje i ubrzo se zabeleše brda.

Na povratku kući uhvati ga mećava, te se jedva probijao putem kroz smetove. Predveče, vrlo umoran, dođe do Radovanja, pa svrati kod svog prijatelja Sedmaka da se u njegovom domu malo ugreje i okrepi.

Popio je vruću rakiju, a kad domaćin poče da ga nagovara da prenoći kod njega, on odlučno odbi.

– Bre, Todosije – reče mu Sedmak onda, – da ti bar dam konja da ne ideš peške, dubok je sneg.

– Neću da ti se mrzne konj – odgovorio je. – Ipak ću peške, blizu je.

Obukao je gunju i zagazio u mrak.

tonjaČitave noći Sedmak nije mogao da zaspi. Slušajući kako fijuče vatar iza prozora, sve se razmišljao da li je njegov prijatelj uspeo da se probije kroz oluju. I čim svanu, on uzjaha konja i krenu Todosijevoj kući. Beskrajna bela tišina pružala se na sve strane oko njega.

S mukom se probijao kroz duboke snežne nanose, kad li uskoro opazi ispred sebe, pored puta, nešto se crni. “Verovatno se nečija ovca izgubila i smrzla u oluji”, pomisli on, pa siđe s konja i šutnu tamno runo, tek koliko da proveri. Beše to šubara, koja se otkotrlja u stranu. Sedmak pretrnu:

– Auh! Udavi se Tonja u snegu!

Makazama su sekli Todosijevu ukrućenu odeću da bi mogli da ga okupaju i obuku za sahranu. Opevali su ga kaluđeri iz crkve Pokajnice, pa ga pokopaše na pokajničkom groblju.

Sve beše mirno nekoliko dana. Ali jedne večeri po dvorištu poče da se vuče neko granje. Uzbuniše se ukućani i s lampom istrčaše u mrak, da vide šta se dešava. Zatekoše gomilu šumarica, još jesenas spremljenu za stoku i ogrev, razvučenu svuda unaokolo. Izjutra vrate oni granje na mesto, gde je i bilo, ali sledeće noći ista pesma. Onda se ukućani dosetiše da se to Tonja vampiri. Nisu znali kako da mu se suprotstave, nemoćni, trpeli su njegovo bahato ponašanje iz noći u noć.

U subotu su mu davali četrdeset dana. Uveče se okupila familija na večeru, pristigli i prijatelji, i taman su počeli da namenjuju pokojniku, kad ono granje napolju ponovo poče da se valja po dvorištu. Nikoga nisu videli, izgledalo je kao da ga vetar nosi i rastura.

Nedaleko od kuće nalazio se veliki durungar podrum, skovan od hrastovih talpi, u kome su bili burići sa rakijom i bačve s vinom. Otuda se začu snažna lupa i Živojin, pokojnikov mlađi brat, požuri da vidi koga ima unutra. Dograbi ključ iz kuće, otvori vrata podruma i pruži ispred sebe lampu. Prepao se kao nikada kada je ugledao Todosija: uzjahao vampir bure i maljem lupa po dugama da ih razvali. Na njemu odeća u kojoj je pokopan, a na nogama oni isti opanci arvarci od jake volovske kože. Cereka se starac i lupa iz sve snage.

Pribra se Živojin nekako, prekrsti se i viknu na brata:

– Anatema te bilo, Todosije! Beži kod Pokajnice, nemoj više da plašiš ovu decu!

Poustajali ljudi sa večere, pa i oni istrčali.

– Evo ga Tonja, vampiriše, – čudio se Živojin na sav glas. – Razbiva bačve i otvara šajtove, grdnu štetu napravi.

– U Moravu, Todosije! – razvikaše se preplašene žene. – U Moravu!

Dade se opšti metež i vriska. I dok su ljudi pritrčali, Todosija nestade, za vekivekov.

Milanče Marković (Iz zbirke Senovite priče)