U bostanu


 

u bostanuU Velikoj Plani poviše klanice, između pruge i glavne ulice, nekada su bile oranice. Jedna je pripadala Vitku Milovanoviću.

U vreme lubenica Vitko je preko noći čuvao zasad od lopova. Nešto ranije, na obližnjem pružnom prelazu, voz je naleteo na zaprežna kola i usmrtio tročlanu prodicu Barjaktarci: muža i ženu, i njihovog sinčića. Dalo mu se da nesreću gleda očima; nije bio strašljiv čovek, ali ga je od tada spopao osećaj neke mučnine.

Dok je sedeo i duvanio ispred kolibe, negde pred samu ponoć, među lubenice slete nešto belo, nalik plovki, ili guski. Uze Vitko pušku i krenu u obilazak. Nečujno priđe ptici, nanišani je, ali se ona zavuče među vreže. Uzalud je pretraživao po lišću, nije mogao da je nađe. Onda je opazi iza leđa. Opet podiže pušku i povuče oroz.

– Iz čista mira zaglavi se meni puška i ni makac – pripovedao je sutradan svoj doživljaj prijateljima u kafani, uz čašicu. – Prpa, braćo. Setih se ja nesrećnih Barjaktaraca, a šešir hop, ode u vis!

Ganjao je on tu plovku, ili gusku, oči ga varale čitavu noć. A kada su zapevali petlovi, ptice ni od korova… Neki mu verovaše, a sa onima drugima Vitko se dogovori da sledeće večeri zajedno odu u bostan, da vide hoće li se prikaza vratiti.

A kad otkuca jedanaest…

Umesto jedne, ovoga puta u bostan sletoše dve plovke. Požuriše naoružani ljudi na njih, ali se dogodi kao i Vitku: puške ostadoše gluve. Micko Divin, najmlađi među njima, potrča da ptice ulovi golim rukama. Baci se na njih naizgled mirne, ali umesto plovki, ničeg u njegovim šakama. Osvrnu se, a one stoje iza njega. Sad se svi dadoše u lov, začikivao ih je rogati čitavu noć, pogaziše lubenice i izvršljaše vreže. I ostadoše praznih ruku.

Iz noći u noć isto.

A kada su bostan obrali, bele plovke iščeznuše.

Milanče Marković