U vilinskom gereku


 

Nisam siguran da ću izaći iz ove jeseni i zbog toga nemam više razloga da vam ne ispripovedim ono za šta su mi kazali da smem jedino pred smrt izreći – saopštio mi je na početku razgovora Lazar Popović, čovek za koga nisam posve siguran da je izašao iz jeseni 1985, jer sam ga tada prvi i poslednji put vidio.

Lazarevu ispovest pronašao sam ovih dana u svojoj terenskoj beležnici, i ne samo njegovu, nego i mnoge druge, koje sam svojevremeno brižljivo zapisivao, srećući se sa raznim ljudima, na raznim mestima, beležeći njihove doživljaje i kontakte sa pomalo neobjašnjivim, ali verovatnim. I evo šta sam zapisao slušajući dotičnog Lazara:

U poznu jesen 1975. godine, na Aranđelovdan, vraćajući se sa slave od moje tazbine iz Nemića kod Ljubovije, u planini sam susreo nepoznatog čoveka koji mi se pridružio. Reče da je iz Zlokućana, da slabo poznaje put i da se isto vraća iz familije sa slave. Hajde, velim, udvoje je bolje gacati smetove, pa i neka nesreće da potera čoveka u ovoj snegomori lakše je izbaviti se. Išli smo, snežina se pušila na vetru, nigde prtine, a noć. Malo sam više popio, a i moj saputnik, Vojislav, vidim da je utenepio dobro, pa klima za mnom kao kuče sa vašara. Stazu smo izgubili, i sve je moglo biti staza, jer sve se ujednačilo pod snegom, pa nije bilo fajde pogađati. Velim ja Vojislavu da teramo samo nizbrdo i nećemo omašiti, moramo sići u Ljuboviju, a odatle ja u Gračanicu, a on u Zlokućane.

Noć je odmicala, sneg vejao, vetar prljio, a nas dvojica, već otrežnjeni i umorni, ćutimo i klimamo kroz smet do pojasa. Jednom smo naišli na ivicu nekog bezdana, te se umalo nismo sunovratili dole. Odatle udarimo ponovo uzbrdo, pa sve uzbrdo, a čim idemo uzbrdo znam da begamo od Ljubovije, kao da begamo sami od sebe, sačuvaj me Bože.

Ko zna koje je doba noći bilo. Planina urla od salaukovine, noge nam se već oduzimaju od hladnoće, te velim Vojislavu da se sklonimo u zavetrinu, nađemo granjca ispod snega i založimo vatru, zgrejemo se i sačekamo svanuće. Jok, brajko moj, ovaj ni da čuje, već teraj uzbrdo, a ja za njim. Nisam mogao više, noge mi otkazale, šezdesetu sam već bio pregazio kudikamo, te smotrim u dnu stenjaka gde zjapi pećina, golema, da kola sa senom možeš uterati. Velim Vojislavu da svrnemo tamo i založimo vatru, da ne mogu dalje, a on odmahuje rukom i gazi li gazi. Šta ću, uđem ja u pećinu, dok ti onaj ode i izgubi se u noći. Spustim zobnicu sa spremom, stanem kupiti grančice, malo izvirim iz pećine da posmotrim vraća li se Vojislav, ali njega ni od abera. Krivo mi što ode, nerazuman čovek.

Najednom, iza mene u dubini pećine prolomi se pesma devojačka, te frule i doboši nadariše da tušte. Ukočio sam se. Gotovo je, mislim, naleteo si, Lazare, na što ne treba. Vriska, pesma, cika, frule i doboši jače, a ja, prestravljen, polako okrećem glavu i motrim u dubinu pećine. Tamo mrak. Ne znam šta je, ali vilice mi štekću kao u besnog lijaća, noge igraju, a oči da ispadnu iz duplji. Okuražim se malo, kukavac, i pođem sve na prstima pećinskim tunelom. I onda, brajane moj, iza nakrivljene stene ugledam veliku odaju, prepunu devojaka i mladića gde kolo igraju, dok ti jedni sviraju u frule i biju u doboše. Sve lepota Božja, da duša iskoči iz prsiju od miline. Sofre postavljene u četiri reda, klupe pune naroda, jede se i pije bravlje pečenje i kuvana rakija, dok okolo liže plamen iz užeženih vatri, pa toplo kao u raju. Pomislih, da li sam ovo ja što sve gledam ili je moja dušica, dok sam ja možda iznemogao i crkao negde u smetu.

Odjednom, nisam više osećao hladnoću i preplavi me neka milina, toplina, šta li, te bez straha zakoračih među veseli naroda. Ne dopada mi se što su oni svi obučeni gospodski, a ja u šajkačnim čakširama, u koporanu i sa olinjalom šajkačom na glavi. Devojke u belim haljinama, sa mekim opančićima na nogicama, dugih kosa, plavih, smeđih i crnih, dok momci u belim čakširama, tesnim, u odorama od svetlucavog i skupocenog platna. Stariji, žene i ljudi, isto sve gospoština. Sede na klupama, jedu i piju, te se došaptavaju i smejulje meni onako zablenutom i nakaradnom.

Okretoh se ja, ma osećam da nešto nije kako valja, jer mi device i momci nekako lagani izgledaju, te prosto lete u kolu. Jedna odlete do vrha odaje i tamo se zakači rukama za šiljke od stena, te se stade hladiti, pa, Bože me oprosti, odozdo se vidi sve ispod njene haljine. Joj, Lazare, nesrećo, pa ova ne nosi gaće, prepadnem se ja i sram me da u zemlju upadnem. Neki momci mi priđoše te cvrkutavim glasićima, kao da nisu muškarci, pitaju – šta će mi tako grdno odelo i šta ću da jedem i pijem.

Neki starci odvukoše me da sednem za sto, te počeh jesti i piti sa njima. Pitaju me kad sam umro i gde sam do sada bio, u kojem gereku. Blenem i pitam se da li su ovi stureni od jela i pića. Jedan, nosat i klempav, poče mi pričati da poznaje sve gereke (gde se okupljaju vile i veštice) i da je skoro bio u najvećem, na krušici “takuši” na Proslopu. Veli da su najopasniji gereci na Jautinskom visu iznad Valjeva, na Alića lipama kod Osečine, na Jankovom visu iznad Donjeg Crniljeva, na hiljadugodišnjem hrastu grada Vagane kod Dragijevice, pa stade nabrajati manje gereke – na krušci iznad osečanskog groblja, na Staroj kapiji u Plužcu, na Šupljoj steni kod Zavlake, na Karauli u Lopatnju, pa na Gvozdenom mostu kod Osečine, na lipama kod Kamenjače u Tuđinu…

Taj nosati i klempavi pita me u šta se stvaram kad idem na zborovanje, te gde sam i koga od živih stvorova zaskočio. Onda sam slušao od ostalih kako spremaju zamke za ljude, te su baš govorili kako su zaskočili nekog stolara iz Majinovića i bacili mu čini da mesto vola za svadbu, sinu zakolje rođenog dedu na presecalu. Jedan kaže da je u Tešiću zabranu bacio čini na neku mladu, te je prve bračne noći sasula živu sodu đuvegiji u oči, a svekrvu ubola makazama i pobegla.

Slušam ja tako, a nigde straha, kao da sam među svojima. Ne čudim se sebi, ni vilama ni vilenjacima, a jasno mi da sam među njih nabasao, pa još mi krivo što onaj soglavina Vojislav ode a ne vide i ne ču šta se radi među višim silama. Jedna devica, plava kao jorgovan, sede do mene, mazi me po kosi i priča kako je sinoć bila kod nekog Stanoja u obućarskoj radnji, bacila čini na njega, te je sebi ošinuo ekser u desno oko, mesto u cipelu neke pevačice iz Valjeva. Onda veli gde je u Obrenovcu bacila čini na nekog Milisava, bivšeg tišlera, sada švercera duvanom, te ga naterala da skoči pod kamion, ali je ostao živ. Veli, doakaće ona njemu sledeći put. Neki lep mladić dobaci iz gužve da se sprema noćas da zabiberi čorbu nekoj Slavci iz Goločila, te da će je naterati da se obesi o komšijin dud.

u vilinskom gereku

Potegle se besede među vilama i vilenjacima, valjda da se pohvale pred novim sabratom, jer su mislili da sam od njihove sorte, a ja sam samo gutao jelo i nadušak ispijao kuvanu rakiju. Ma, bilo mi je lepo, brajane, šta da ti o tome velim! Onda se onaj mladić stvori u pticu noćnicu i prnu iz pećine. Neki vilenjak, malo grbav i ćorav na levo oko, mekeće kako se druži sa Perom iz Dokmira, poznatim vračem, i kako su njih dvojica neke noći bili na Alića lipama u Bodušima, te spravljali čini za nekog Alića. I taj se popeo na gvozdenu banderu, uhvatio za struju i izgoreo. Veli da je sa Perom čuda popravio u Rađevini, te se hvalio što su činima zavadili neke svatove te se ovi noževima poklali oko mlade, a mlada opauči britvom rođenog oca u prsa i pobegne za nekog Tadiju iz Kotešice. Onda je pričao o nekoj Mileni iz Osečine koja sarađuje sa njim i Perom, da je živa veštičara.

Jedna vilica, mlada, kočoperna, dolete iz kola i sede mi na krila, te stade pričati kako su veštice i vilenjaci nju smuvali da im se pridruži u gerek. Veli da je bila pred udaju, rodom iz Ostružnja, pa je u mraku naišla na tu Milenu iz Osečine, a ona je činima navratila da popije esenciju te je tako stigla u gerek iznad osečinskog groblja, na krušku šeničarku. Ona me najviše zapitkivala odakle sam, kad sam i kako napustio žive, hoću li ostati u njihovom gereku, ili otići u drugi. Ja sam sve slušao, upijao, i na kraju počeo misliti da je vreme da krenem kući. Već sam počeo dolaziti sebi i stade me obuzimati strah. Kažem toj mladoj vili da krene sa mnom iz pećine, a ona mislila da je zovem da nekome poturim čini i nesreću. Ona se ispred pećine stvori u izmaglicu i diže se u noć, a ja zaždim koliko sam živ niza stranu, da joj uteknem. Gde ćeš uteći vili, brajane moj, stiže me odmah, obali u sneg i kleče na prsa. Molim se u sebi, ali nikako da dignem ruku i prekrstim se. Opkoračila me i sevaju joj munje iz očiju, te veli:

– Za kaznu ćeš ostati živ, da kaznom ispaštaš jad koji ćeš dočekati kod kuće!

Prhnula je i digla se u visinu, a ja kunem sam sebe i tumaram niz snegovitu planinu. Kako sam stigao kući, i to sve peške, ni danas ne znam. Kod kuće kuknjava. Žena čupa kosu u avliji, a sin mi leleče na kapiji i zapeva za unukom Radovanom. Te noći unuk mi jedinac umro od nekog gušenja. Samo ja znam da je to moj greh i moja kazna, i do danas o tome nikome besedio nisam. Sin mi se nekako, posle toga utopio u Drinu, a snaja se preudala.

Eto, brajane moj, o tome sad mogu besediti, jer mi se reklo da mogu, a ovu jesen znam da neću izneti, kao što moja matora nije iznela prošlu zimu… I znaj jedno: u okolini tvog rodnog mesta Osečine, ako mi išta od prethodnog veruješ, najopasniji su gereci veštica i vila. Nikad noću ne idi sam pored Alića lipa, ruševina Vagana u Dragojevici i Osladića pogotovu. Ispod gvozdenog mosta ne prođi a da se ne prekrstiš, jer, brate, mili, mnogo imate tamo živih veštica i veštaca koji sarađuju sa svim veštičjim i vilovskim gerecima, Bog neka nas sačuva. Da li njima Bog može pomoći kraj onoga što čine – ne znam. Ali, nikome ne bih zaželeo njihovu sudbinu, čak ni neprijateljima.

Živan J. Grujičić