U vinogradu


Odavno je umrla baba Živka, ali su iza nje ostale mnoge priče.

Kada je bila već poodrasla devojčica, sećala se pod stare dane, ode ona sa svojom majkom i još nekim ženama da kopa Sedmakov vinograd. Taj Sedmak bio je bogataš iz sela Radovanja. Na njene oči desio se ovaj događaj:

Među kopačima se nalazio i jedan dečko iz Starog Sela. Usred kopanja on svoju motiku odjednom zavrljači usred vinograda i otrča do kolibe kraj koje se bila pružila u visinu jedna stara vinjaga. Na očigled svih, on tada skide tkanice sa pojasa, pa jedan njihov kraj veza gore za vinjagu, a drugi sebi oko vrata, i – obesi se.

Žene vrisnuše, a muškarci priskočiše, skidoše ga i jedva povratiše među žive.

– Šta to uradi, crni sinko?! – upitaše ga osvešćenog.

A dečak samo grči ramenima.

– Dok sam kopao – ispriča im on – dođe neki crni, mali čovek, pa pravo meni u oči s jedne rogulje. A ja beži od njega, beži, i šta je posle bilo, nemam pojma.

u-vinogradu

* * *

U berbernici subotnji red, ljudi među sobom razgovaraju da prekrate vreme. Jedan pomenu vampire, drugi opet vile, pa se tako, reč po reč, zapodenu pitanje onostranog sveta.

Obrati se tada jedan stariji čovek, onima koji u duhovni svet nisu verovali, rečima:

– Evo šta se meni dogodilo, a vi posle sudite jesam li, ili nisam, imao posla s nečistim silama.

Odem ja da režem vinograd. A u vinogradu do mog, i moj komšija radi isto. Posle ja skupim ono pruće, vežem ga u snopove, pa sednem na jedan da se malo odmorim. Zapalim i cigaru.

Sedim tako, pušim i razmišljam: kako li je to kad čovek odluči da se obesi? Ni sam ne znam zašto mi je baš to palo na pamet. Pa uzmem jedan debeo kanap što sam ga spremio za snopove, vežem jedan kraj za gidžu, a na drugom napravim omču i namaknem je sebi preko glave, oko vrata. Oću ja da dokučim tajnu obešenika, lepo me tera neki đavo u nesreću.

Bože moj, kad se u taj mah ispred mene pojaviše neki mali ljudi, svi goli, a bradati i čupavi, noge im k’o u koze. Jurnuše na mene s nekim roguljama, pa će oči da mi isteraju; pomislio sam – nema mi spasa. Počnem da bežim od njih unazad, da im izmaknem ako mogu, zaboravio sam da mi je oko vrata omča. Ja nazad, a kanap sve jače steže…

I da ne beše mog komšije, obesi se ja za gidžu, onako sedečki, da se čude ljudi i da mi se smeju. Nego video on kako krkljam i otimam se, i borim se s nečim, pa dotrčao i nožem presekao kanap. Tako sam se spasao.

Ko mi veruje, neka ne proba!

Milanče Marković (iz zbirke „Senovite priče“)