Vasilijev zapis


Iza jednog ubogog monaha ostalo je potresno svedočanstvo o susretu sa onostranim i o ljudskom nerazumevanju.

Povod ovog pisanja je jedan tužan događaj koji je slomio starog monaha iz jednog od manastira podrinjsko-kolubarske regije. Namerno nećemo reći kojeg. Prepis oproštajnog pisma osamdesetogodišnjeg kaluđera Vasilija, stigao je nekako do mene iz Vladimiraca kod Šapca. Proverio sam verodostojnost opisanog. Sve se zaista tako zbilo.

Poslednji zapis monaha Vasilija, koji se uprepodobi leta gospodnjeg 1947, glasi ovako:

“Bilo je s večeri, oko pet il šest sati, na Lazarevu subotu uoči Cveti. Potero sam onih nekoliko veselih ovčica sa ispaše niz strmu bogazu prema zabranu više manastira. Ko velim, da stignem na večernju službu. Al oš, đavola. Nije se dalo meni veselniku. Ma, primetio sam da se i bravinje nešto uznemirilo, zastajalo, okretalo i buljilo u mene onim svojim bečavim i tugaljivim očurdama. Dugorogi ovan „Garo“ malo ide, ide, pa stane i opet se upilji u me kanda, Bože me prosti, oće nešto da rekne. Podviknem ja i manem štakarom, onako, po vazduhu, al oš, jok, krene ti „Garo“, pa opet stane zevati u me veselnika.

E, baš se dedo kod izvorca. Ajd, reko, da se napijem vode, a i bravinje da se primiri. Podvrnem ti ja rukave i zavučem glavu pod beden da srknem koji gutljaj, kad iz rupače nešto jauknu i pljusnu u vodu… Jes, vala, seo sam nazad. Prestravio se, sačuvaj me bože. Ščepam brzo onu moju štakaru, reko da ustanem i strmoglavim se što pre dole u zabran, manastiru, al jok… Ni makac, brajko… Ležo sam ko proštac usred bare koju sam ja lično, kukavac, zakopo ispred izvora lanjske godine, za napajanje bravinja. Ležo sam u vodi, a nisam osećao ladnoću. Ništa nisam osećo… Za malo sam još čuo blejanje ovaca, pa odjednom nastupi tišina. Širom iskolačenih očiju zurio sam u nebo koje se naprečac zatamni crnim oblacima, te obvlada pomrčina i udari duvati nekaka vetrina da se sve okolo mene, ono ižčikljalo grabovo granje iznad izvora, savijalo do zemlje i mlatilo me, jadnika, po glavi… Al, čudo živo, tolko je udaralo po meni, kidalo mi mantiju, deralo kožu, al nigde bola… Jok, bratijo mila, ništa osećo nisam. E, grdno me zabole, ko da srce neko iskopa iz prsiju mi, kad sam se našo u visini među onim čemernim oblacima što su se kovitlali u sve četri strane, pa tako činili golem krst, da golemijeg ne mora biti… Vidio sam, za malo, svoju veselu telesinu opruženu u bari kraj izvorca, te potono u nebeske visine. Bio sam lagan kano pero… Kanda sam se rasplino, razdvojio u sitno… Ma, kako da reknem… bio sam usitnjen kano izmrvljena navora… Onda sam video ispod sebe, a nisam imao sebe, bio sam kano jutarnja izmaglica, vidio sam velge gradove, napuštene, sa golemim i pregolemim kubetima, pa drumove, Bože me prosti, od neke bele pare što se razvlačila između golemih građevina i tako pravila sokake… Nigde ljudi i tica. Nigde žive duše, a ni kakva avaza da sam čuo. Jok, bratijo moja, samo golemi gradovi, kanda su i oni letili… Nisu imali ništa ispod sebe, ni iznad sebe.

Onda sam odjednom čuo de zagrmi i sjajnu trokraka svetlica u daljini. Zasija nebo, ako je i bilo nebo, jer ne znam kud sam letio i ko sam bio… Onda sam počeo padati. Sve brže i brže. Tono sam i gubio se… Kako, ni znam, ni ću saznati, nađo se iznad manastira u svanuće… I, jada iznenada, videh dvojicu ljudi u belim mantijama, sa belim bradama do pojasa, navučeni beli kamilavki preko glava, de nose mene, Vasilija, niz zabran, prema kapiji manastira… Onda se skroz naskroz izgubi… Opet me prsa zaboleše, te uzdahnuh i počeh se otimati iz ruku dvojice ljudi u belim mantijama. Oni me spustiše na zemlju, a ja ti, brže bolje, đipi na noge, pa zaglavi da begam…

– Stani, Vasilije! – povika jedan od njih… Srce mi se zaledi. Pozna glas prepodobljenog igumana Gavrila što je pre, biće bogami dvaes i više leta, podpo pod vitlove vodeničnog kola i utopio se na pravdi Boga. Ukopo sam se, uštapio od strave. Okrenuo sam se i bleno u dvojicu ljudi ko oboren vo kad se potkiva. Noge su mi drktale, a glava se tresla… – Pozno si me, Vasilije? – graknu prepodobljeni iguman Gavrilo onim njegovim avazom od kojeg me vatala strava dok je još bio među živima. Bože me prosti, bio je nekako mlađi i praviji u leđima nego pre. Kanda se podmladio u onoj žutoj ilovači de smo ga ukopali. – Ču li ti mene, Vasilije? – dreknu opet na mene onako prestravljenog i uštapljenog. Klimno sam glavom i oborio oči zemlji. – Video si, Vasilije, ono što niko pre tebe od živih stvorenja nije. Idi u manastir i reci igumanu da moje mošti iskopaju i opojaju, te polože u kriptu de ostala prepodobljena bratija počiva… Mene ste zakopali na raskršću ko pogibaljca, obešenjaka… Danas su cveti… Sutra učinite kako ti reko… Reci igumanu da će sutra naveče umreti, ako me ne posluša… Idi, Vasilije, idi!

Okrenuo sam se i brzo dovatio manastirske kapije.

Što sam doživio ja, rab Božji, ubogi Vasilije i siroče od mali nogu, preneo sam našem ocu igumanu i bratiji. Ismevali su me i govorili da sam se zapio negde u selu, pa izgubio ovce, pa sad došo da sebe uzdignem u sveca. Kako je reko prepodobljeni otac iguman Gavrilo, sutradan na veče je naš otac iguman naprečac pao u postelju i oko ponoći izdano sa grdnim mukama, ne daj Bože najgorem dušmaninu. Onda mi život posto mora. Bratija me klela i potajno mi poturala koekakve čini pod jastuk, pa krila od slepog miša ubacivali u smok i govorili da je bolje da napustim manastir, te odem u planinu i budem isposnik. Rešim ti ja, Vasilije, te iako polupismen sastavim sve na artiju i dam na čuvanje jednom advokatu u Šapcu. Neka, neka se sačuva moja nesrećna ispovest i bude narodu na znamen. E žao mi samo prepodobljenog oca igumana Gavrila, što osta vazda u onoj ilovači na raskršću.”

* * *

S početka šeste nedelje uskršnje 1947, monah Vasilije nađen je mrtav kraj onog izvora iznad zabrana, u planini. Njegovo poslednje pismo sačuvano je i mi ga, evo, obezbeđujemo od zaborava. Objavljujemo ga bez jezičkog i stilskog doterivanja, kao dokument o jednom upečatljivom susretu sa onostranim i o nerazumevanju ljudi. Ne osuđujemo te ljude, razumemo i težinu vremena u koje se sve zbilo. Sumnja je u njima pobedila veru. Tako se još jednom tragično potvrdilo da zdrav razum nije sklon da poveruje u ono što ne ume da objasni. Na žalost…

Živan J. Grujičić