Vile u topoljaku


Po selima s leve strane Zapadne Morave, između Trstenika i Kruševca, i danas kruže priče o ljudima kojima se noću priviđalo „nešto“, čemu ponekad nisu mogli da odrede lik i oblik, ili su viđali pojave u obliku životinje ili ljudskog bića.

U jesen, u septembru svake godine, na svete Joakima i Anu, odlazio je Milan Trošić iz Medveđe kod zeta na slavu. Tako se dogodilo i jednog septembra neku godinu posle poslednjeg rata, kada u selu nije još bilo struje ni javnog prevoza. Otišao Milan i lepo se pogostio, popilo se dosta vina i rakije, a pošto piće nije mirno ni u buretu, još je nemirnije bilo u Milanovom želucu i glavi. Vratio se Milan svojoj kući kad su petlovi najavljivali ponoć, ali mu san nikako nije dolazio u pohode. U Milanu se budila i neka skrivena snaga koja je sve htela samo ne da se ode u krevet na spavanje. Noć je bila puna mesečine, lepa, topla i omamljujuća. I tada je Milanu Trošiću palo na pamet da upregne volove i ode u Moravište, u njivu, da pokupi tikve. Ostali su ukućani spavali i nisu se mnogo obazirali na Milana, jer su znali, kad se vrati od zeta sa slave te noći nešto mora da se dogodi.

Odvezao se Milan do njive, ispregao volove i vezao ih za zadnje točkove kola. Taman je ubacio među kanate nekoliko tikava, kad su volovi počeli čudno da se ponašaju, da se teglje od točkova kao da hoće da se odvežu, da duvaju jako na nozdrve, da čulje uši i ponekad isprekidano da riču. Kad im je Milan prišao i počeo da ih smiruje, iz kola je nešto počelo da baca tikve i s jedne i s druge strane. Učini se Milanu kao da nešto crno mrda u kolima, al’ opet pomisli da je to od noćašnje pijanke. Međutim, kad ono crno zavitla jednu tikvu na Milanovu glavu, ovaj se razbesni i iz kola izvadi veliki stupac. Približavao se onoj crnoj masi između kanata i dobro je odalamio stupcem. Nešto je zakukalo ljudskim glasom i palo pred Milanove noge. Za svaki slučaj Milan je još jednom izmahnuo, a zatim je rukama zgrabio tu crnu gomilicu ispred sebe. U rukama mu se nalazila ovčja koža.

– Šta si, da si, al’ na Milana nisi trebalo – rekao je i još nekoliko puta dobro udario po onoj koži.

– Pusti me, Milane – čuo se glas iz one kože, a sa okolnih brda čuli su se drugi glasovi u horu:

– Rekosmo ti ne idi na pijanoga, on je gori od nas!

Malo posle, odjednom je one ovče kože nestalo, a Milan je upregao volove i bez tikava se vratio kući. Bio je potpuno trezan kad je stigao u dvorište. Sutradan, kad se vratio u njivu, tikava nigde nije bilo.

Pokojni Ljuba Lakić iz Drenove često je noću priviđao utvare, čak i po svom dvorištu, i toliko toga mu se čudnog desilo u životu da su mnogi mislili da on to sve izmišlja. Ali, nije bilo baš tako. U ono što mu se događalo poverovali su tek kad je jednom naleteo na vilinsko kolo, kod tri velike jasike u Dačickom topoljaku pored Morave.

Vraćao se jedne noći Ljuba Lakić iz Stopanje, sela preko Morave, sa voza, i pošto je skela bila na suprotnoj strani on je, znajući gde je moravski plićak, pregazio vodu i našao se na obali koja je pripadala drenovskom ataru. Poznavao je svaki žbun, svaki puteljak na toj strani još od detinjstva, jer su se i njegove njive nalazile rasute po tom polju, ali je skrenuo sa glavnog puta kako bi prečicom kroz topoljak pre stigao kući. Međutim, što je dublje zalazio u topoljak Tole Dačića, sve je više gubio pamćenje o pravcu kojim je trebalo da ide. Po ko zna koji put je polazio jednim pravcem verujući da je selo na toj strani i uvek je izlazio na mesto na kojem je prethodno bio. U dušu mu se uvlačio strah, a i umor je bio sve veći. Seo je ispod jedne velike topole rešen da ne pokušava da nađe put dok se ne razdani, kad je začuo neke čudne glasove iza velikog gustiša od vrbovog i topolovog pruća. Krenuo je polako groz gustiš dok su ga prutovi udarali po licu i glavi, a kad je pred njegovim očima pukao proplanak kod tri velike jasike, od prizora koji mu se ukazao zastao mu je dah a oči zaslepele.

Skriven u žbunju, gledao je na proplanku veliku grupu polunagih devojaka anđeoske lepote, ogrnutih prozirnim tkaninama, sa dugim crnim kosama. Jedne su igrale u kolu, druge plele venčiće od raznog cveća i stavljale drugima na glavu i kosu, neke su u obližnjem potočiću gazile bose i pljuskale se, uz devojački smeh i kikot. Neke su se međusobno mazile, raspredajući duge crne kose. Bio je onemljen, a nešto mu je stalno govorilo da treba što pre da se udalji sa tog mesta. Međutim, neki drugi glas vukao ga je da iziđe i ode ka devojkama. U takvoj dilemi, Ljuba se prekrstio tri puta i to ga je potpuno otreznilo. A kad je čuo glas jedne od devojaka da je osetila muški miris u blizini, zaždio je glavom bez obzira. Trčao je Ljuba Lakić što dalje od proplanka na kojem su vile bile okupljene, trčao sve dok prvi petlovi u selu nisu zapevali najavljujući blizinu zore, trčao sve do prvih seoskih kuća i tu pao. Nije moga više ni na noge, ni na ruke. Ujutru ga je tu pronašao komšija Milutin Kosarić i odvukao kući.

Posle toga danima je Ljuba Lakić venuo u krevetu kao jesenji list, bio u početku u licu bled i ispijen, a posle sve više žut. Lečili su ga i doktori i vračarice, ali Ljubi leka nije bilo. I kad su svi prežalili jadnog Ljubu, jedne noći, u kojoj je i sam očekivao svoj kraj, usni on čudan san. Kao, dogodi mu se u snu ponovo sve ono kao one noći u Dačickom topoljaku kod tri jasike. Ali, u snu na proplanku beše samo jedna devojka koja ga otkri u žbunevlju i pozva da pođe s njom. Išao je iza nje sve do jednog izvorčića duboko u topoljaku, iz kojeg je kao zmija isticao potočić na kojem su se vile one noći brčkale.

– Ovo je izvor zdravlja – rekla je i nestala. Nestalo je i sna.

Svi su se sutradan čudili što je Ljuba tražio da ga odvezu u Dačicki topoljak i da ga tamo ostave samog. Mnogi su mislili kako je pred smrt skrenuo s uma, ali su mu želju ispunili.

Uz pomoć štapa, Ljuba je lagano, stazom iz sna, krenuo i došao do mesta na kojem se nalazio izvor skriven u travi, lišću i pavetini. Iznad njega bio je ogroman grm divlje ruže, i samo se po žuboru vode moglo znati da je tu smešten. Sagnuo se, klekao do vode i prvo se prekrstio. Napio se, a potom i umio, metar-dva niže gde je mali potočić već počinjao da teče preko peska i kamenčića. Žena Divna i komšija Milutin Kosarić nisu mogli da veruju kad je Ljuba kasnije sam došao do vodenice Rake Đurića, gde su mleli kukuruz i odakle su upravo hteli da pođu po njega. Kroz nedelju dana Ljuba Lakić se potpuno oporavio, a kad je jednog dana sa ženom Divnom, kojoj je sve ispričao, pošao do izvora u Dačickom topoljaku – njega više nije bilo. Ni malog potočića po kojem su se vile brčkale. Na proplanku su i dalje jedino šumorile tri lepe, visoke jasike. Vitke kao vile u onoj noći Ljubinog premeždanija.