Volovska kola


U stara vremena, za letnjih dana, ljudi su obično spavali napolju. U šljivaru ili pred kućom prostru asure i ćilime, pokriju se čaršavima i, zagrljeni zvezdama, odmaraju se od napornog seljačkog posla.

Jedne noći – ispričao je svoj doživljaj deda Žarko iz Novog Sela – spavali smo blizu puta. Imao sam tada sedam ili možda osam godina. Moj otac s jedne, majka sa druge strane, a mi deca između njih.

Volovska-kola-U neko doba noći probudi mene neka buka. Čujem, idu putem volovska kola, škripe točkovi, čangrljaju lanci. “O, Radovane!” – oglasi se muški glas, a nekako iz daleka. Uspravim se, pogledam u put, a tamo – ničeg. Ležao sam baš pored oca, pa ga probudim.

– Tato, tato, a šta je to? – pitam ga radoznalo.

On načulji uši, pa kada začu isto što i ja, gurnu moju mater.

– Damnjanka, pokrij decu čaršavom preko glava – reče joj.

Eh, interesuje mene sve da vidim i sve da čujem. Izvirim ispod čaršava, a moj otac čučnuo iza jedne šljive, pa gleda u put. Lepo se čuju kola kako idu, i lanci što se vuku po zemlji, i spori hod volova. “Oooj, Radovaneee!” – odjekuje dozivanje. Prolaze kola, a ne vide se. Čudo jedno.

Posle se moj otac vrati do nas, prekrsti se i leže opet pored mene. Vidi on da meni sevaju oči od znatiželje a, izgleda, ni sam ne shvata o kakvoj je pojavi reč.

– To drekavci, sine, prolaze putem – objasni mi, kobajagi.

A ko će ga znati šta je to bilo! Bog Sveti, samo. Šćućurim se uz oca i zaspim – šta ću.

Milanče Marković