Vranjevačka lepotica


Nekada davno seoske čatmare i ljudi u njima živeše zdrav i sasvim drugačiji život. Seoska dečurlija, zamorena trčanjem za stadom i loptom krpenjačom po livadama i strnjikama, uveče su srkala čorbast pasulj ili mleko drvenim kašikama iz zemljane ćase i odlazila rano u krevet. I stariji su legali rano, štedeći tako gas, a žene su obično ranile da pre sunca donesu vode sa Vranjevca.

vranjevacka lepoticaJedne noći, kad je mesečina sve posrebrila, učinilo se babi Neveni da je već svanuće, a pošto se bila dobro naspavala, ustade pa sa sudovima hajd na Vranjevac. Sad priča šta joj se desilo:

Kad tamo, žena u crnom. Visoka, vitka u struku, puštene kose niz leđa do pojasa i nepisane lepote. Stoji kod izvora i gleda u mene. Samo gleda. Prilazim ja sve bliže njoj, pa joj rekoh:

– Dobro jutro, jesi l’ poranila?

Ona ćuti. Ja još jednom dobro jutro, ona i dalje ćuti. Setih se ja pa se prekrstim, a ona nestade. Nisam stigla ni sudove da spustim s ramena, a kamoli vode da natočim. I čini mi se da nisam koraknula ni pet koraka a već sam bila kod kuće.

Teče rečica Vranjevac, sve od tog izvora pa dalje dok se ne spoji sa sestrom Kamenicom, i dalje prema Palanci. Svuda pored nje luke i kupusnjaci. A gde ima kupusa, ima i zečeva. Jedne tople noći uze Bogdan pušku, pa siđe do reke u lov. Pošto je došao blizu Vranjevca, htede da se napije vode. Taman da priđe izvoru, a na njemu stoji ćuran i šepuri se. Veliki, šaren, raširenih krila, ko pola teleta. Bogdan digne pušku i nanišani, ali ona mrtva, neće da opali. Ona prikaza sve izvija vrat pa gleda u njega. Jurne tad on u beg i zaboravi da je žedan. U toj trci i strahu slučajno dodirne oroz i puška opali.

Ja po prirodi nisam baš plašljiv čovek – pričaše kasnije Bogdan. – I nikada do tada nisam verovao u priviđenja, ali od tog susreta na Vranjevcu počeo sam i sam da verujem.

Još jednu priču o neobičnim doživljajima kraj Vranjevca ispričao nam je Gojko:

Jedne noći vraćao sam se iz susednog sela Vinče, sa svadbe. Tamo je moj stric bio podrumdžija. Ja mlad, zdrav, tek vojsku odslužio, a kod mene pištolj i pun džep metaka. Čega da se plašim? U vile nisam verovao, a u priviđenja još manje. Điskao malo u kolu, a više sedeo kod strica u podrumu, s panja jeo ovčetinu i pio vino. I tako, sit i napit, oko deset sati pođem sam kući.

Idem polako, a noć lepa i puna mesečine. Kad sam bio na livadama, poče znoj da me obliva. Upalila se u meni ovčetina i vino, pa crko’ od žeđi. E, sad ja računam neću da idem na Studenac, nego na Vranjevac. Kad tamo – ženska gola kao od majke rođena. Kosa joj crna do pojasa, a oči krupne. U ruke zahvata vodu i pije. Nikada više nisam video takvu lepotu. Ja ti onda polako nazad, pa nazad, a ona gleda za mnom. Čim sam zamakao za prvu krivinu, udarim u trk. Kad sam došao skoro da uđem u moj sokaka, tamo gde skrećem kući, kad odozgo iz Đurinog počeše da zveče neki lanci. Pogledam ja, kad ono plast sena pređe mi preko puta i ode dole pravo u potok. A video sam to dobro. Plast sena koga niša nije vuklo, a lanci zveckaju. Kad sam upao u kuću bio sam sav mokar od znoja, pištolja se nisam ni setio a kamoli da ga upotrebim. Ne znam šta je to tamo bilo, ali od tada verujem u priviđenja…

Branka Maksimović